Izvor: Politika, 29.Sep.2013, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obamin drugi ispit
UN već više godina nastoje da što veći broj država pristupi međunarodnom sporazumu o kontroli trgovine konvencionalnim oružjem
Vašington je pristupio sporazumu Ujedinjenih nacija o kontroli trgovine konvencionalnim oružjem, čija je godišnja vrednost oko 70 milijardi dolara, u čemu SAD učestvuju sa oko 80 odsto trgovine i prvi su prodavac oružja u svetu.
Za predsednika Baraka Obamu to će biti drugi ispit u oblasti trgovine naoružanja, jer njegov raniji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << predlog da se u SAD ograniči prodaja automatskog streljačkog oružja civilima nije prošao u Senatu.
Moćni lobi trgovaca oružjem sprečio je usvajanje Obaminog predloga zakona pozvavši se na 2. amandman američkog ustava, koji garantuje američkim građanima pravo posedovanja ličnog oružja. Sada je NRA, američka „Nacionalna puškarska asocijacija”, najavila akciju za sprečavanje ratifikacije i ovog sporazuma SAD sa UN, koji su, inače, već potpisale 154 države članice UN, dok su Rusija, Indija, Kina i još 20 drugih zemalja još uvek uzdržane o tom pitanju.
Da bi taj sporazum postao i pravno obavezujući potrebno je da ga usvoje sve zemlje članice UN, a neke stalno ističu tezu da kontrolu lakog naoružanja smatraju pitanjem nacionalne bezbednosti.
UN već više godina nastoje da što veći broj država pristupi međunarodnom sporazumu o kontroli trgovine konvencionalnim oružjem. Iako lako konvencionalno oružje izaziva manju medijsku pažnju, ono je, zapravo, oružje za masovno uništavanje na usporen način pošto lako konvencionalno oružje godišnje ubija više ljudi nego što su zajedno ubile atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki.
Sa druge strane, veza između nekontrolisane trgovine lakim naoružanjem i kršenja ljudskih prava ne može biti očiglednija. Primer Ruande, gde su zalihe lakog oružja omogućile likvidaciju 800.000 ljudi dok je svet to nemo posmatrao, dovoljno govori.
Istina, trgovina lakim oružjem dugo nije bila tema sveobuhvatnog globalnog sporazuma, umesto toga postojala je i postoji mešavina nacionalnih zakona o izvozu, koje bezobzirni trgovci oružjem uvek mogu lako da izigraju. Posledica toga jeste da lako konvencionalno oružje svakog dana dospeva u pogrešne ruke.
U okviru sveobuhvatnog pristupa UN bi trebalo da pažnju usmere na direktnu trgovinu, indirektnu trgovinu, posredovanje, prenos i pretovarivanje konvencionalnog oružja.
S obzirom na to da je kupovina oružja obično koncentrisana u rukama nekolicine, obično vladinih šefova, odnosno vojske ili paravojnih formacija uključujući i pobunjenike, pridobijanje kupaca je često za trgovce oružjem relativno lak posao koji se dobro isplati. Jer, tu je oduvek važio princip „da ponuda stvara sopstvenu potražnju”.
UN su još 2001. godine pokrenule proces rešavanja problema kontrole trgovine oružjem malog kalibra, ali od tada nije bilo skoro nikakvog pomaka na tom planu. SAD su uz još neke druge zemlje tada blokirale napore UN na utvrđivanju zakonski obavezujućih pravila obeležavanja i praćenja prodaje te vrste oružja.
Svega 38 država u svetu imaju oštre propise o prodaji oružja, manje od polovine država u svetu imaju zakone koji regulišu tranzit oružja. Svojevremeno su sudovi u Italiji i u Panami odbili da razmatraju pojedine slučajeve čak i kada su se trgovci oružjem nalazili u pritvoru zato što oružje nije prešlo preko teritorije tih zemalja, na putu za Afriku u jednom slučaju, a na putu za Kolumbiju u drugom.
Pre nekoliko godina učenici jednog koledža u Engleskoj pokazali su kako je lako zaobići propise tako što su osnovali lažnu firmu pokušavajući da „prodaju” pakistanske ručne bacače Siriji, a turske mitraljeze Maliju.
Bilo je krajnje vreme da se SAD priključe naporima UN i da prihvate opšta pravila trgovine konvencionalnim oružjem, gde ne spadaju samo puške i mitraljezi, već i tenkovi i jurišni helikopteri. Pogotovo što se pravila UN na tom planu dosta podudaraju sa američkim zakonima i propisima oko izvoza vojne opreme i oružja.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 29/09/2013
