Izvor: Danas, 23.Avg.2015, 19:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novo pitanje "dve Kine"
Svakog ko ima više od 60 godina i prati međunarodne odnose, izraz "dve Kine" podseća na vreme posle 1949. i nadmetanje za diplomatsko priznanje između kontinentalne ("crvene") Kine i Tajvana, ili formalnije, između Narodne Republike Kine i Republike Kine. Do ranih sedamdesetih godina gotovo sve zemlje su uvažile zahtev NR Kine da samo ona treba da bude priznata kao legitimna suverena vlada Kine. Jednostavno, kontinent je bio suviše velik i suviše ekonomski i strateški važan da bi bio izopšten.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << />
Danas se pojavljuje novo, ali prilično drugačije pitanje "dve Kine". To pitanje se usredsređuje na dilemu da li Kinu najbolje valja razumeti kao snažnu državu, sa budućnošću koja obećava uprkos nekim kratkoročnim teškoćama, ili kao državu suočenu sa ozbiljnim problemima i nesigurnim dugoročnim izgledima. Ukratko, mogu se sagledati dve prilično različite Kine. Ali koja će među njima prevladati?
Donedavno je bilo malo razloga za postavljanje takvog pitanja. Više od tri decenije kineska ekonomija je rasla po godišnjoj stopi od zapanjujućih 10 odsto, ili čak i većoj. Kina je pretekla Japan kao druga najveća svetska ekonomija. Stotine miliona Kineza postali su srednja klasa. Kineski model autoritarne efikasnosti izgledao je privlačno mnogim zemljama u razvoju, posebno sa početkom globalne finansijske krize 2008. koja je izbila u Sjedinjenim Državama i koja će, kako se činilo, diskreditovati liberalni kapitalizam američkog tipa.
Međutim, pitanje budućnosti Kine postalo je neizbežno. Zvanično, ekonomski rast je usporio na blizu sedam odsto; ali mnogi veruju da je prava cifra ispod pet odsto. Usporavanje ne bi trebalo primati s iznenađenjem; sve zemlje u razvoju proživljavaju nešto slično dok rastu i sazrevaju. Ipak, brzina i stepen promena uhvatile su vlasti nespremnima i podstakle strah zvaničnika da neće dostići stopu neophodnu da bi zemlja bila modernizovana u skladu sa planovima.
Uzbuna vlade zbog naglijeg usporavanja ekonomije nego što se očekivalo odslikalo se u njenoj zamašnoj intervenciji u julu kada su usred dramatične korekcije cena berze zamrznute. Taj potez ovog meseca je praćen iznenadnom devalvacijom juana, što nagoveštava da otklon od rasta podsticanog izvozom ne funkcioniše kako se planiralo.
U međuvremenu, antikorupcijska kampanja predsednika Si Đinpinga više liči na strategiju za konsolidaciju vlasti nego na napor da se kineska država reformiše na korist njene ekonomije i društva. Korupcija je rasprostranjena i Sijeva kampanja je prilično popularna. Ali talas progona koje je Si razobručio obeshrabruje kineske zvaničnike da donose odluke, zbog njihovog straha da bi se mogli suočiti sa optužbama za kriminal.
Zbog ovakvog razvoja situacije, više se priča o kineskoj realnosti nego o kineskom modelu. Nezavisno od usporavanja rasta, u realnost spada i ozbiljno narušavanje životne sredine što je rezultat industrijalizacije koja se decenijama zasnivala na korišćenju uglja. Prema jednoj proceni, zagađen vazduh svake godine ubije 1,6 miliona Kineza.
Kinesko stanovništvo koje stari, što je nenameravana posledica drakonske politike jednog deteta, još jedna je pretnja dugoročnom prosperitetu. Sa odnosom zavisnosti - relativnoj proporciji dece i penzionera prema zaposlenima - koji će naglo rasti u godinama koje dolaze, ekonomski rast će ostati skrajnut, dok će zdravstvo i troškovi penzija koji će sve više rasti zategnuti vladine budžete.
Postaje sve očiglednije da kinesko rukovodstvo želi ekonomski rast i procedure kapitalizma, ali bez kriza koje uz njih idu. Oni žele inovacije koje dolaze iz otvorenog društva, ali bez intelektualnih sloboda koje to društvo definišu. Od nečega se mora odustati.
Neki posmatrači, koji se boje uspona Kine, s olakšanjem će primiti njene sadašnje teškoće. Ali to se može pokazati kao kratkovida reakcija.
Spori rast Kine potkopaće globalni ekonomski oporavak. Ona će biti manje voljan partner u odgovoru na globalne izazove kakav su klimatske promene. Što je najopasnije, Kina koje je u problemima može doći u iskušenje da se okrene avanturizmu u inostranstvu kako bi umirila javnost nezadovoljnu zbog sporijeg ekonomskog rasta i nepostojanja političke slobode. Zapravo, ima nekih naznaka da vlasti u Južnom kineskom moru rade upravo to. Nacionalizam može postati primarni izvor legitimnosti za vladajuću partiju koja se više ne može podičiti ubrzanim rastom životnog standarda.
SAD i ostali će morati da uzvrate kako bi se osigurali da Kina ne postupi u skladu sa takvim iskušenjem. Ali ove zemlje će biti jednako mudre da nagoveste Kini da je dobrodošla da zauzme svoje mesto među vodećim zemljama sveta ako postupa odgovorno i na osnovu pravila koja važe za sve.
Ipak, veći politički izbori biće pred Kinom. Vlada će morati da pronađe pravu ravnotežu između svojih interesa i prava pojedinca, između ekonomskog rasta i zaštite okoline i između uloge tržišta i države.
Izbori pred Kinom jednako su složeni i neizbežni. Ne mogu se isključiti veliki socijalni nemiri. Jedino je sigurno da naredne tri decenije neće odslikavati tri prethodne.
Autor je predsednik Saveta za spoljne odnose
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
