Izvor: Politika, 12.Maj.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novo balansiranje
S novom vladom, odnos Britanije prema SAD bi mogao da bude „više praktičan a manje emotivan”
Iako je prvi govor posle izborne pobede održao, pored velikog portreta Vinstona Čerčila, novi britanski premijer Dejvid Kameron, nije obećao i će slediti „amanet” slavnog prethodnika da sa Amerikom gaji „specijalne odnose”. Birače je čak pridobijao i porukama da te odnose treba „iznova balansirati” i da „Britanci nikada ne treba da se plaše da kažu ‘ne’ >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Americi”.
Kao da je imao u vidu takvo odstupanje prekookeanskog tradicionaliste od tradicije, američki predsednik Barak Obama mu je, u čestitki povodom stupanja na čelo britanske vlade, prekjuče naglasio: „SAD nemaju većeg prijatelja i saveznika od Ujedinjenog Kraljevstva”, i „lično sam duboko posvećen specijalnim odnosima između naših dveju zemalja”. Hroničari su podsetili, međutim, da se ubrzo po preuzimanju kormila u Beloj kući i Obama, na specifičan način, „ogradio” od Čerčila uklonivši njegovu bistu iz Ovalne sobe u kojoj je gotovo osam godina stajala kao simbol pojačane transatlantske, antiterorističke, solidarnosti.
Ne treba, naravno, preterivati u poređenjima sa idealima iz Drugog svetskog rata. Analitičari mahom ocenjuju da će veze između Britanije i SAD ostati vrlo jake ali da će obostrano biti podvrgnute „novom balansiranju”, pri čemu će nastup Britanije s novom vladom biti „više praktičan a manje emotivan”, sugeriše londonski „Tajms”.
Predugo smo bili opsesivno usredsređeni na Evropu i Ameriku, a ozbiljno i odgovorno rukovodstvo treba da najveću energiju uloži u delove sveta gde su naši rastući strateški interesi, poručivao je Kameron još pre četiri godine. Njegova Konzervativna partija je u najnovijim izborima takvu tezu i precizirala: „Treba uspostaviti nove specijalne odnose sa Indijom”.
Gotovo je isto toliko „disidentski” pristup Amerike. Obama je njen prvi predsednik posle Drugog svetskog rata koji „nije izraziti atlantista”, slažu se posmatrači. Kao prioritete je istakao odnose s Kinom, Rusijom, Iranom, Bliskim istokom. A nedavnim „neutralnim stavom” u sporu Argentine i Britanije oko Foklanda (Malvina) „pokazao je” da su mu odnosi sa Latinskom Amerikom važni bar koliko i sa Londonom.
Okolnosti su postale uticajnije od ukusa. Diktiraju davanje prednosti angažmanima na mestima ka kojima se premešta moć (poželjna ili ne) nad onima gde se održavaju simpatije, pa i „srodstva”.
Međusobno distanciranje mestimično približava pristupe. Pa tako ispada da ni Obami ni Kameronu „Evropa nije u prvom planu”. Niti su oni njoj.
Svima su preči sopstveni problemi. To je potvrdilo i stvaranje koalicione vlade desnih konzervativaca i levih liberalnih demokrata u Britaniji. Dogovorili su se, uz ostalo, da „zamrznu” neslogu u vezi sa Evropskom unijom. Kameron je, naime, zakleti „evroskeptik” a njegov potpredsednik vlade Nikolas Kleg izraziti „evropeista”. Važnije im je bilo da stvore zajedničku vlast i počnu da rešavaju nacionalne prioritete nego da se preganjaju oko dometa internacionalizacije.
Kleg se, na primer, zalagao za zamenu domaće funte kontinentalnim evrom. S Kameronom se međutim dogovorio, kako je preneo „Gardijan”, da je neophodan referendum za „svako dalje prenošenje suvereniteta na EU”.
Britanska koalicija nagovestila je i da bi mogla da smanji podozrenje kontinentalne Evrope koja Ostrva doživljava ne samo kao deo sebe nego i kao „zastupnika” američkih interesa. Iz izjava novih, konzervativnih, lidera u Londonu proističe da oni ne žele da budu kao smenjeni laburisti koji su Vašingtonu bili „potčinjeni” (kao Toni Bler) i „potcenjeni” (kao doskorašnji premijer Gordon Braun).
Ali, politika nije „fontana želja”. Pogotovu to nije spoljna politika, čak i kad se privremeno podredi unutrašnjim potrebama.
Tako i odnosi London–Vašington ostaju „specijalni”, ako ne po Čerčilu a onda po Bernardu Šou. Irski dobitnik Nobelove nagrade za književnost je, naime, Ameriku i Britaniju svojevremeno sažeto okarakterisao kao zemlje koje „razdvaja zajednički jezik”. Drugim rečima – da im je problem, kao i nekim drugima, to što se „suviše dobro” razumeju...
M. Pantelić
[objavljeno: 13.05.2010.]
