Izvor: Politika, 16.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi soj dugoprugaša
Sve više Amerikanaca produžava radni vek, po sopstvenoj volji ili po volji poslodavca
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, septembra - Neurednu baštu kafića u Aveniji Viskonsin, na obodu Vašingtona, zaposedaju mahom uredni gosti koji vole da "bleje", kako neki nazivaju uživanje u potisnutim dražima neobaveznosti. Takva atmosfera carevala je među ovim otpadnicima od vladajućeg poslovnog poretka i sada, u četvrtak, a onda su je dodatno oplemenili - >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zvuci bendža.
Usamljeni muškarac poodmakle dobi je, uz kafu, tiho zasvirao i još tiše zapevušio, kao da razgovara sam sa sobom - "na note". Posle nekoliko minuta pridružila mu se vršnjakinja s violončelom. "U dve žice" izvijali su tonove ovdašnjih folk evergrinova, među kojima i "Volim kako me voliš".
Popisna senzacija
Delovali su kao par koji svoju intimnu temu raspreda akordima umesto rečima. Njihov muzički dijalog izazivao je publiku da ga odgoneta. "Verovatno su penzionisani umetnici koji su odlučili da, makar i besplatno, nastave svoj posao širenja vedrog raspoloženja" - dosećao se obližnji čitalac novina. Takva slutnja nije mu doprla iz mašte, nego se javila kao primena - saznanja iz štampe.
Mediji su, naime, prethodnih dana brujali da je u anketnoj aktuelizaciji popisa stanovništva, najsenzacionalniji podatak - ubrzani rast broja Amerikanaca koji produžavaju svoj radni vek. Gotovo četvrtina njih, u dobi između 65. i 74., nastavlja da radi i posle ispunjavanja uslova za penziju, što je povećanje tog sastava za pet odsto u poređenju sa startom dvehiljaditih.
Slično se događa i u drugim razvijenim zemljama u čijem življu je sve više starih osoba, ali Amerika i u ovom pogledu sebe doživljava kao izuzetak. Delimično s pravom: međunarodna istraživanja su pokazala da Amerikanci rade više sati dnevno nego ijedna visokoindustrijalizovana nacija, pa se ovdašnji analitičari čude sunarodnicima koji bi da, posle tolikih napora, ostanu zaposleni i kad im sleduje mirovina.
Rekordan procenat ovog novog soja dugoprugaša je baš ovde - u Vašingtonu. Gotovo svaki treći njegov stanovnik pomenute poodmakle dobi produžava svoj radni vek za bar nekoliko leta. "Nema im odmora dok im traje odbrana", reći će ironičari, asocirajući na preveliku vojnu, obaveštajnu i svaku drugu stratešku angažovanost Vašingtona za preuređivanje sveta "u cilju zaštite od novih terorističkih napada na SAD". Stvarni razlozi su ipak lokalne prirode - sugeriše "Vašington post" i navodi kao primere veliki broj intelektualaca za kojima vlada velika tražnja i propisane zabrane radne diskriminacije na osnovu generacije.
Pojedinačne sudbine su ilustrativnije. I Ajlin Masters i Maraj Smit imaju po 70 godina, oboje su stanovnici prestoničnih predgrađa i nastavljaju da rade - s vrlo različitim motivima. "Moram, jer su mi visoke otplate za tek kupljeni stan, muž me je napustio, a sin se razboleo toliko da ne može da radi", jada se Mastersova, pomoćnik upravnika škole. "Nastavljam da izdajem svoj časopis za profesionalne pilote, jer je to moj život, ono što me čini srećnim", diči se Smit.
Kretanja su šira od prostora između iznudice i zadovoljstva. Pojedini poslodavci traže da veterani, pogotovu ako su na rukovodećim ili visokoprofesionalizovanim dužnostima, ostanu na radu jer im je teško naći zamenu, a i zato što obuka novih kadrova iziskuje poprilično skupog vremena, predočava Tom Gilespi, demograf iz Minesote.
S medicinskog stanovišta stvar je jednostavna: "Dobra je vest da naši ljudi žive sve duže, a kad žive duže, duže i rade." Amerikanci, pokazao je popis, danas u proseku žive 77,9 godina. Više nego ikad. Ali tek su na 40. mestu svetske tabele dugovečnosti na čijem je vrhu Andora s prosekom od 83,5 godina, dok za njom slede Japan, Makao (deo Kine), San Marino, Singapur...
Ni milion dolara...
Stresovi koji ovde skraćuju mnoge živote često nastaju u strahu da će ponestati novca za starost, da penzija neće biti dovoljna za očuvanje nivoa života na koji se naviklo, za povećane potrebe zdravstvene nege, potporu potomcima. Da bi otklonili te strepnje, Amerikancima više nije dovoljno ni milion dolara - izvestila je televizija En-Bi-Si, uz napomenu da se posednik tolike svote više ne može smatrati "pravim bogatašem i čovekom osigurane budućnosti".
Znatno su poskupeli gorivo, obrazovanje, zdravstvene usluge, hrana i ostalo, tako da milion ne može da donese spokoj osobi koja se sprema za penzionisanje i ne želi da se lišava dostignutog standarda, računa finansijski specijalista Dejvid Veling, iz San Franciska. Za održavanje života "na visokoj nozi", u svakoj, a naročito poznoj, dobi, sada je potrebno bar dva i po do pet miliona raspoloživih dolara, zaključuju istraživači.
Većina drugih Amerikanaca, skromnijih dometa i prohteva, o takvim sumama mogu samo da sanjaju. Glavno im je da ih posluži snaga da mogu što duže da rade pa da tako sebi i bližnjima priušte "normalan život". U tu normalnost spadaju i povremeni izlasci u kafiće gde, kako je pokazao prizor iz Avenije Viskonsin, prefinjeni izuzeci rade za sebe a oraspoložuju druge, mimo grubog pravila - "koliko para, toliko i muzike".
Momčilo Pantelić
[objavljeno: 16.09.2007.]
