Izvor: Politika, 25.Nov.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nova šansa iranskom detantu
Svetske sile nisu uspele u zadatom roku da sa Teheranom postignu sporazum o spornom nuklearnom programu
Iran i šest svetskih sila propustili su juče rok da postignu sporazum o spornom nuklearnom programu Teherana, ostavljajući analitičare da nagađaju da li se radi o neuspehu koji preti opštoj i regionalnoj stabilnosti, ili je dogovor o nastavku pregovora dovoljna garancija da će se rešenje decenijskog sukoba naći u doglednoj budućnosti.
Uprkos grozničavoj aktivnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koju su na relaciji Muskat–Beč poslednjih nedelja predvodili šefovi diplomatija SAD i Irana, pokazalo se da i posle 12 godina pregovaranja razlike i nepoverenje nije lako prebroditi. Dogovoreno je samo da se rok produži te da politički dogovor treba da bude postignut do 1. marta naredne godine, a konačni sporazum da budu potpisan do 1. jula.
Kamen spoticanja tiče se iranskih kapaciteta obogaćivanja uranijuma. Teheran želi da sačuva postojeću infrastrukturu centrifuga, a velike sile smatraju da je redukcija neophodna. Ključni cilj je sporazum koji bi nuklearni program islamske republike usporio do te mere da Teheranu bude neophodno barem godinu dana da proizvede dovoljno fisionog materijala za nuklearnu bombu – u slučaju da prekrši dogovor.
Ima razlike i u dinamici izlaska Irana iz izolacije i tempa ukidanja sankcija nametnutih još 2006. Teheran očekuje da sve sankcije budu odmah ukinute, dok je P5+1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti plus Nemačka) za njihovo fazno skidanje – što je faktički počelo novembra 2013. kada je u Ženevi postignut prelazni dogovor na osnovu koga se do sada pregovaralo.
Započeti kao multilateralni, pregovori su faktički bili svedeni na bilateralne: između SAD i Irana. To izaziva veliku nervozu na tri adrese: u američkom Kongresu, u Izraelu i po konzervativnim kraljevinama Zaliva.
Ubedljiva većina republikanaca, koji su učvrstili kontrolu nad oba kongresna doma, tri decenije su učeni da mrze Iran a bilo kakve kontakte sa Teheranom opisuju kao još jednu slabost Obamine administracije koja se ustezala da napadne Siriju ili da čvrsto odgovori Rusiji.
Premijer Benjamin Netanijahu duboko je uveren da ajatolasima ne treba verovati kada kažu da Iran ne želi atomsku bombu. Nuklearni monopol Izraela bi nestao. Biće kasno, poručuje Netanijahu Amerikancima. „Iran nije vaš saveznik. Iran nije vaš prijatelj. Iran je vaš neprijatelj.”
Monarsi Zaliva fokusirani su više na Iran kao na regionalnu silu koja svoj uticaj širi „šiitskim polumesecom” preko Iraka i Sirije do Libana. Zaliv otvoreno strahuje da bi normalizacija odnosa sa Teheranom išla na račun njihove strateške saradnje sa Vašingtonom.
Iranski predsednik Hasan Ruhani jeste od ajatolaha Hamneija dobio saglasnost da pregovara o iranskom nuklearnom programu, da odbrani projekat mirnodopske upotrebe atoma u koji je uloženo 45 milijardi dolara, ali ne i da normalizuje odnose sa „Velikom satanom”.
Sačuvana je međutim šansa da dosad manifestovana količina dobre volje između Džona Kerija i Mohamada Džavada Zarifa bude relativno brzo pretočena u sporazum. Jedan rok je promašen, ali prilika za dogovor koji bi značajno uticao na Bliski istok i ublažio tenziju koja povodom Irana vlada na Zapadu nije uništena.
Iran i P5+1 su do pred kraj ove runde međusobno prebacivali nedostatak fleksibilnosti i deficit iskrene želje za kompromisom, ali ni jedni ni drugi ne misle da je ovo kraj. Uostalom, nastavak pregovora sledi i to je sada najvažnije.
Iranski sporazum mogao bi da ima veliki uticaj pre svega na razvoj događaja na Bliskom istoku koji je pritisnut pretnjama Islamske države, građanskim ratom u Siriji, Irakom kome preti raspad zbog šiitsko-sunitskih obračuna.
Od sporazuma zavisi da li će Iran, koji danas ima ogroman uticaj u Iraku, Siriji, Libanu i Jemenu, biti faktor stabilnosti ili takva pretnja miru za koju Izrael kaže da ga treba bombardovati.
Iran konkretno pomaže iračkim Kurdima da se odbrane od napredovanja džihadista Islamske države. Svojim uticajem doprineo je mirnoj smeni vlasti u Bagdadu i uklanjanju bivšeg premijera Nurija el Malikija, šiita koji je godinama potiskivao sunite i na taj način doprineo nastanku Islamske države. Teheran stoji i iza dogovora iračke centralne vlasti i Kurda oko nafte.
Tu je i Sirija. Iran je najveći saveznik predsednika Bašara el Asada koga smatra ne samo čuvarem integriteta zemlje, već i neophodnim saveznikom za likvidaciju islamista i njihovog kalifata.
Da bi Islamska država bila „uništena”, kako želi Obama, da bi Irak dobio priliku da postane stabilna država, da bi Sirija imala šansu za mir, da bi uspela tranzicija u Avganistanu, da bi izraelsko-libanska granica bila stabilna – sve to u velikoj meri zavisi od Irana i uspešnog završetka njegovih pregovora sa šest velikih sila.
Niko ne očekuje da decenijama taloženo neprijateljstvo i nepoverenje namah nestanu, ali šanse su otvorene. Mnogo napora i vremena je uloženo u rešavanje jednog od gorućih pitanja sveta da bi se tek tako odustalo. Sporazum je zasad izostao, ali sačuvano je vreme za detant.
Boško Jakšić
objavljeno: 25.11.2014.
