Izvor: Politika, 13.Jun.2010, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nova bitka za Nil
Istočna Afrika gubi strpljenje sa kolonijalnim poveljama koje ispošćenom regionu na izvoru najduže afričke reke – uskraćuju vodu
Prkos i ratne pretnje ponovo se nadvijaju nad dolinom Nila.
Nagrizene sušom, žeđu i rastućim siromaštvom, devet država basena najduže afričke reke (površine 3,34 miliona kvadratnih kilometara) zaoštrile su nedavno dugogodišnju debatu o novoj preraspodeli vodnih kvota na Nilu.
„Stara pravila više ne važe. Egipat >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se ponaša kao da može da radi šta hoće sa Nilom. Brzo će doći vreme kada Kairo neće moći da nam propisuje koliko vode smemo da koristimo”, upozorio je na nedavnom skupu predstavnika basena Nila u Šarm al Šeiku Degratijas N’Duimana, ministar vodoprivrede Burundija. Na teritoriji Burundija inače izvire reka Luvironza – značajni snabdevač vodom jezera Viktorija iz koga u Ugandi ističe Beli Nil.
Iz istočne Afrike stiže ovih dana slično upozorenje.
„Etiopiju više ništa neće zaustaviti u nameri da podiže hidroelektrane i gradi kanale za poljoprivredno navodnjavanje – gde god poželi na svojim rekama”, najavio je Meles Zenavi, premijer Etiopije – iz čijeg jezera Tana izvire Plavi Nil.
Beli Nil donosi 28 odsto vode Velikog Nila, Plavi Nil prinosi preko 58 odsto.
Beli i Plavi Nil sustiču se u Al Mogranu kod Kartuma: 300 kilometara severnije pridružuje im se etiopska reka Atbara: odatle do Sredozemnog mora „iterw” (na arapskom „reka”) od pamtiveka je sudbonosni oslonac Egipta. Danas 80 miliona Egipćana 90 odsto neophodne pijaće vode crpi iz Nila, dok 95 odsto stanovništva živi najviše dvadesetak kilometara od rečnih obala.
Tri ključne povelje o asimetričnim pravima korišćenja vodnog potencijala Nila – u korist prvo Egipta a kasnije delom i Sudana – sklopljene su u regionu pod okriljenim Ujedinjenog Kraljevstva 1902, 1929. i 1959 godine. Ondašnje države južnije od Sudana – u prvoj polovini 20. veka mahom pod britanskom kolonijalnom upravom – sa izuzetkom nezavisne Etiopije, nisu poimence spomenute u tim poveljama. Kairo je trilingom povelja stekao i pravo veta na bilo kakav projekat (hidroenergetski, irigacioni...) uzvodno na Nilu – koji bi mogao ugroziti vitalne interese Egipta u vodosnabdevanju. Prema sporazumu Egipta i Sudana iz 1959. godine, dve države došle su do prava korišćenja preko 87 odsto vodnog blaga Nila.
„Bilo kakva akcija na Plavom Nilu naići će na odlučan odgovor Egipta”, zapretio je 1970. godine egipatski lider Anvar el Sadat Etiopiji nakon tadašnjih najava Adis Abebe da bi jačala domaću hidroenergetiku.
Nastavak?
Izvor života Egipta od faraonskih dana, životna spona muslimanskog severa i hrišćanskog juga Sudana – Nil je u drugoj polovini 20. veka bio gotovo nedostupno blago za sedam preostalih suverenih podsaharskih država u njegovom basenu.
Dugogodišnji građanski ratovi u Burundiju, Ruandi, DR Kongu, Ugandi, nasilne seobe izgladnelih stočara, svenuli agrar... opustošili su region centralne i istočne Afrike neposredno uz izvore Belog i Plavog Nila.
Masovna glad, žeđ i epidemije u Etiopiji od sedamdesetih godina prošlog veka do danas (trenutno šest miliona Etiopljana direktno zavisi od strane humanitarne pomoći, dok se 14 miliona svrstava među „umereno neuhranjene) ne jenjavaju u zonama nedaleko od izvora Plavog Nila. Etiopija po važećoj hidroregulativi u basenu Nila ima pravo da koristi oko jedan posto vodnog potencijala Plavog Nila!
Diplomatska disciplinovanost sedam podsaharskih država u basenu Nila (Eritreja kao osma, mahom ostaje po strani u tekućem sporu) o pitanju poštovanja kolonijalnih povelja – decenijama je bila izuzetna. I to – i pored razornih posledica nestašice vode i propadanja poljoprivrede po domaći društveni razvoj.
Egipat, a potom i Sudan, u međuvremenu su dinamično razvijali domaću hidroenergetiku. Iza nagle odluku Svetske banke i zapadnih investitora 1956. godine da se povuku iz već dogovorenog projekta finansiranja izgradnje mamutske brane kod Asuana, Kairo je nacionalizovao Suecki kanal: uz sovjetsku ekspertizu 1960. godine počela je izgradnja „Velike brane”. Razorne suše osamdesetih širom Afrike – nisu znatnije ugrozile poljoprivredu Egipta. Regionalna štampa spominje i primere izvoza pijaće vode sa Nila u region Bliskog istoka.
Pokušaji podsaharskih država iz basena Nila da u međuvremenu kod Svetske banke i drugih finansijera dobiju kredite za razvoj svog vodnog blaga – nailazili su redovno na odbijenicu uz pozivanje na istorijska i zakonska prava Egipta.
Neutaživa žeđ, u međuvremenu, ostavlja doživotne posledice.
Žene iz okoline jezera Turkana u Keniji postale su poznati medicinski slučaj permanentnog oštećenja skeleta zbog svakodnevnog nošenja kanistera punih vode na razdaljine preko 50 kilometara, od izvora do svojih koliba.
Novovekovna zbilja, predvođena ćudljivim klimatskim promenama, globalnom finansijskom krizom, novim političkim osovinama na širinama jug–jug, već temeljno menja raspoloženje i širom Afrike.
Pet podsaharskih država u basenu (Kenija, Uganda, Tanzanija Etiopija, Ruanda) od prošlog meseca i zvanično više ne mare za odredbe „zastarelih” kolonijalnih povelja o Nilu.
„Etiopija će do 2020. godine izgraditi 70 hidroelektrana: najnoviju ’Tana Beles’ podigli smo bez ikakve pomoći stranih donatora. Ovo je nova stranica istorije Afrike”, poručio je etiopski premijer Meles Zenavi.
Sporazum pet zemalja ostavlja preostalima godinu dana vremena da se priključe novoformiranoj komisiji za basen Nila: Kairo je u već najavio da će braniti svoja zakonska i istorijska prava.
„Egiptu je neophodna nova vizija za Nil”, poručuje dnevnik „Al ahram”.
Nekadašnji ministar inostranih poslova Egipta i potonji generalni sekretar UN, egipatski diplomata Butros Butros Gali upozorio je još 1988. godine: „Sledeći rat u našem regionu vodiće se zbog voda Nila, ne zbog politike.”
Zvanični Kairo ovih dana je temu Nila iz nadležnosti Ministarstva inostranih poslova i Ministarstva za navodnjavanje preneo na nacionalnu službu bezbednosti.
Tanja Vujić
objavljeno: 14/06/2010
.jpg)
