Izvor: Politika, 29.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Niko kao Čaves
Ortega pokušao da opet posle 18 godina odigra ulogu radikala Njujork – Mnogi su se trudili, ali nikome nije uspelo da za govornicom svetske organizacije zameni Uga Čavesa. Venecuelanski predsednik je preko svog ambasadora u Njujorku objavio šta sve čini (besplatna zamena 52 miliona sijalica za isto toliko miliona štedljivih svetiljki, sejanje sto miliona semena do 2011) Bolivarska revolucija radi zaštite planete koju uništava "imperijalna elita", a zatim je iznenada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz Karakasa stigla vest da Čaves ne dolazi u Njujork. Nije hteo da se ponavlja, a teško bi bilo prevazići prošlogodišnji nastup, kad je na podijumu pred celim svetom "osećao zadah sumpora" jer je "đavo" u liku američkog predsednika bio tu.Čaves je izbegao zasedu u koju je upao njegov prijatelj iranski lider Ahmadinežad. Njujorčani su "očeličeni" prošlogodišnjim iskustvom sa Čavesom Iranca dočekali spremno. Gostovao je na Kolumbiji, uprkos protestima, ali ga je predsednik univerziteta Li Bolinger najavio kao "okrutnog diktatora". Čaves je Ahmadinežada zvao da mu čestita na hrabrom nastupu, uprkos tome što mu je "imperija postavila klopku".
Termin "okrutni diktator" iskoristio je i Džordž Buš sa govornice UN za obolelog kubanskog lidera Fidela Kastra. Znajući da Čaves neće kaditi sumporom mesto na kome je stajao on je prognozirao da se "vladavina okrutnog diktatora na Kubi bliži kraju". Zbog toga je ministar spoljnih poslova Kube izašao iz plenarne sale, a kubanska misija izdala je saopštenje da "odbacuje svako slovce sramne tirade" američkog predsednika.
Ulogu radikala među "latinosima" pokušao je da preuzme Danijel Ortega, koji se posle mnogo godina vratio na funkciju predsednika Nikaragve. Obučen u odelo umesto u maskirnu uniformu kakvu je nosio kada je pre osamnaest godina pravo iz sandinističke revolucije sleteo u sedište UN. Tada je govorio da Amerika izigrava Boga, a sada i on "u ime demokratije" upozorava da je ceo svet "pod najvećom diktaturom koja je ikada postojala – imperijom Severne Amerike. "Zemlja koja je bacila bombu na Hirošimu i Nagasaki nema pravo da se pita šta će nuklearna energija Iranu ili Severnoj Koreji", rekao je Ortega.
Pričalo se za vreme Ortegine predsedničke kampanje da je on promenio ćud, i da je postao isuviše blagonaklon prema Vašingtonu. Brzo se pokazalo, kako primećuju Amerikanci, da se privoleo osovini na kojoj su Iran i Venecuela.
Posle Njujorka iranski predsednik ide da poseti Boliviju, pa nakratko stiže i do Karakasa do Čavesa. U Nikaragvi je bio u januaru, a Ortega u Iranu u junu. Sve se to dešava u američkom zadnjem dvorištu, koje je Bela kuća tako neamerički zapustila, baveći se dalekim predelima kao što su Avganistan, Irak i Iran...
Iako levičar, mnogo je blaži bio predsednik latinoameričke velesile Lula da Silva. Predstavniku Brazila pripada davno stečeno pravo da usred Njujorka govori pre američkog predsednika, ali Lula ga je iskoristio za promociju biogoriva koje se proizvodi od šećerne trske. I Čaves i Kastro iz svoje bolesničke postelje su upozoravali prethodnih meseci da će "svet gladovati" nastavi li se sa upotrebom kukuruznih i šećernih polja za utoljavanje nezajažljivih energetskih apetita SAD. No, Lula je dogovorio sa Vašingtonom ogromnu isporuku šećernog goriva u najskorijoj budućnosti. Staviće to naftonosnu Venecuelu u manje važan položaj.
Lula navodi posredno odgovarajući na Kastrove eseje objavljene u zvaničnoj "Granmi" da šećerna trska pokriva samo jedan procenat obradive zemlje Brazila, a da "ljudi po svetu ne gladuju, zato što je nestašica hrane, već zato što nemaju prihode da je kupe". Argentina, koja se priprema za prvu izabranu ženu predsednika, kao možda i Amerika, nije bila mnogo raspoložena da kritikuje Buša, mada su sadašnjem predsedničkom paru Kiršner mnogo draži Klintonovi, kako procenjuje argentinska štampa.
Ipak latinoamerički predsednici mnogo vole da dolete u Njujork. Oni, kako to piše argentinski romanopisac Ernesto Seman u današnjoj "Pahini 12", tamo bivaju gosti raznih univerziteta, koji od predsednika traže fondove za organizovanje naučne konferencije o njegovoj zemlji. Zatim o trošku države čiji je predsednik bio gost na univerzitetu, biva naučni skup na nekoj od južnoameričkih tačaka gde je uvek leto. U tom uvek začaranom krugu, Meksiko je napravio čitavu industriju, tvrdi argentinski pisac. Ali svi ti karavani tamnih automobila, sve te sirene posle nekoliko dana izazivaju čudan zamor: Osećaj da su svi tu, ali da se stvari dešavaju na sasvim drugom mestu, piše Seman. Možda je to znao i Čaves kada je odlučio da ne dođe, pa da to bude veća vest, nego da je opet stao za govornicu da se "igra sa đavolom".
Zorana Šuvaković
[objavljeno: 29.09.2007.]
