Izvor: Press, 18.Okt.2010, 04:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije bilo seksa u rudniku
Mario Sepulveda (40) drugi je izašao iz čileanskog rudnika „San Hoze" nakon 69 dana provedenih pod zemljom. Vikao je „Živeo Čile", a sa dubine od 700 metara predsedniku je doneo nekoliko kamenčića
U bolničkom krevetu razgovarao je pre nekoliko dana sa novinarkom britanskog „Dejli mejla", ali nije želeo da prekrši „zavet ćutanja" koji su rudari sklopili pre izlaska. On je, međutim, opovrgao glasine da su to uradili jer su imali >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << seks jedan sa drugim.
- Ne, ništa slično se nije dogodilo. Bili smo prezauzeti preživljavanjem da bismo uopšte mislili na seks. Čak nismo ni previše razgovarali o seksu. Pričali smo o ženama i ponekad se našalili, ali nikad nismo ozbiljno pričali o seksu - kaže Mario, i objašnjava da su pakt ćutanja sklopili kad je prošlo najgore.
- O nekim stvarima nikada neću govoriti. Nije ništa seksualno, nego su se neke mlade kolege ponašale kao deca. Važno je da mi stariji zaštitimo mlade - kaže Mario.
U rudnik zbog dece
On kaže da je najgore bilo prvih 17 dana dok su mislili da ih niko ne traži i da će rudnik postati njihova grobnica.
- Ništa nismo čuli 15 dana, a onda se naredna dva dana u daljini čula bušilica. Međutim, i ona je stala. Bili smo sigurni da su odustali od nas. Bušilica se opet začula, odozgo je počelo da pada kamenje i ugledali smo vrh bušilice. Počeli smo da plešemo od sreće - priča Mario.
Sa suprugom Elvirom (39) u braku je od 1992, ali je otišao da radi u rudniku pre deset godina nakon što mu se porodica proširila. Dobio je ćerku Skarlet (18) i sina Fransiska (13). Zarađivao je oko 1.200 evra mesečno, što je dvostruko više od uobičajene plate rudara.
- Nisam voleo rudnik, ali radio sam tamo da bih deci dao ono što ja nisam imao. Nije li to ono što svaki roditelj želi? - kaže Mario.
Kobnog 5. avgusta rudari su se okupili u oknu čekajući prevoz do površine jer je bilo vreme ručka. Mario smatra da ih je ta okolnost spasla, jer da su bili raštrkani u rudniku, jedan broj njih verovatno ne bi preživeo. Kada se ulaz urušio, Mario kaže da se nije bojao.
- Rudnik je moje radno mesto. Znao sam da je sklonište blizu. Znao sam da moram da nađem izlaz. Pomisao koja mi je stalno prolazila kroz glavu bila je da ne želim da umrem pre nego što deci obezbedim obrazovanje. Nisam mogao da podnesem pomisao da su mi deca nesrećna - priča Mario.
Pričao kolegama viceve
Satima je tražio izlaz, ali ga nije našao. Tada je nastupio vrtlog osećanja, od očaja i tuge do odlučnosti. Muškarci su se odmah organizovali. Podelili su se u grupe za traženje izlaza, o svakoj odluci su glasali. Mario je oduvek u društvu bio dežurni klovn, pa je i u rudniku pričao viceve kolegama.
- Nekad je bilo teško šaliti se. Plakao sam svaki dan, ali odlazio sam niz tunel da me kolege ne vide - naveo je Mario.
On veruje da je u rudniku bio i Bog, jer su bili zatočeni sa dva bureta puna vode, a nisu se otrovali, iako je bila pomešana s motornim uljem. Temperatura pod zemljom bila je oko 33 stepena Celzijusa, vlaga je bila velika i stalno su se znojili. Oči su ih pekle od lošeg vazduha i stalno su kašljali zbog prljavštine.
U rudniku je proslavio svoj 40. rođendan, a iako ponude za zaradu stižu sa svih strana, on kaže da nije zvezda, već da je rudar. Novac će dati na obrazovanje svoje dece, a ženu će odvesti na odmor.
