Izvor: Politika, 17.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nevidljivi blokovi
Ništa u Rusiji ne izgleda toliko moćno i nema ugled koji bi se merio sa ugledom sadašnjeg šefa države U političkom žargonu Rusa ukazalo se odnedavno jedno određenje za vreme, kakvo se ranije retko moglo čuti – "posle Putina". Pouzdan znak da se trenutak važne smene primiče (marta 2008 ), i da javnost, naučena da je sudbina zemlje u rukama tog jednog čoveka na vrhu, počinje sada da brine o onom "posle".
Ništa u Rusiji ne izgleda toliko moćno i nema ugled koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bi se merio sa ugledom Putina. Nije onda teško razumeti ni eventualnu strepnju mase, skopčanu uz razmišljanje o predstojećem trenutku. Kao kad u "palati od suvog zlata" nestaje zauvek "naš dobri car". Masa naroda bi to najradije odložila. Jedva da bi bilo potrebno još samo malo propagande, i referendum, s promenjenim ustavom i produženim mandatom, začas bi mogao biti u Putinovom džepu.
"Nikada ne reci nikad" – ipak, šef Kremlja decidirano je izjavio da će poštovati zakon, i povući će se, čim istekne ponovljeni rok. Kao utehu, predsednik je ponudio enigmu "Putin, i posle Putina". Šef države će izabrati i, koristeći "svoje pravo građanina" zemlje, lično će predložiti naslednika na dužnosti. Sam Putin, ostaće tu, u blizini, opskrbljen autoritetom (i mogućnostima) da u nekom trenutku može intervenisati politički.
Uzdrmana piramida
Materijala za hipoteze do mile volje, ali okolnosti u stvarnosti Rusije su daleko od idiličnih. "Svemoćni car" je kompromisni politički eksponent, po svemu sudeći, tri interesna klana s personalnim zastupnicima u vrhu vlasti i administraciji šefa države.
Posle Jeljcina, Kremlj je znatno ispunjen "bezbednjacima" i "Peterburžanima". "Peterburžani" (Kudrin, Gref i ekonomisti oko Čubajsa) na neki način su starosedeoci. Njihova pozicija učvršćena je obračunom Čubajsa s generalom Koržakovom, u vreme izbora 1996. godine – tako da je, uz formacije Luškova (Primakova) i familije Jeljcina, 1999. ta struja bila jedna od tri iza "kandidature" Putina – kao reprezenta svih aktera zajedno.
Putin je podržao ekonomski liberalizam "Peterburžana" (prvi koji je ikada pomenuo "obnovu imperije ekonomskim sredstvima" bio je Čubajs), ali je požurio da stvori i rezervni oslonac predsedničke vlasti, otvorivši Kremlj i "svojima" iz sektora državne bezbednosti. Otud u javnosti, od 2003. pa dalje, izraz (iz Staljinovih vremena) "čekisti".
Alternativni oslonac brzo je, međutim, hipertrofiran. "Čekisti" su dovodili u federalnu vlast sve veći i veći broj "svojih". Sa uspostavljanjem sedam federalnih okruga, stvorena je piramida "bezbednjaka" sa nekoliko hiljada ljudi, ali proces je imao i manje poželjan "nusprodukt". S povratkom države u krupno vlasništvo, u nafti, gasu i sektorima gde se "okreću" milijarde dolara – "bezbednjaci" su se i sami podelili u najmanje dve interesno vezane formacije, boreći se oko toga ko će taj novac, ili tačnije, ko će koji novac "kontrolisati". To znači, "čiji ljudi" će biti u firmama, ministarstvima, inspekcijama, tužilaštvu i drugom.
Zašto ne kao Lukašenko
Tako, u ovom neformalnom i nepublikovanom "ko je ko", jedno se, na primer, podrazumeva kada se govori o Igoru Sećinu, sasvim drugo kada se pominje Viktor Ivanov. A obojica su zamenici šefa administracije predsednika. Ili, "zna se s kim je" Nikolaj Patrušev a "s kim" opet Viktor Čerkezov, bez obzira što su i jedan i drugi vrhovni policajci, prvi na čelu FSB a drugi šef Federalne službe za kontrolu droga. Ili, jedan je interesni tabor "društvo" uz šefa Gasproma Alekseja Milera, a drugi "Sećinovog" Sergeja Bogdančikova, u vrhu Rosnjefta.
I tako dalje – tema ove hronike nije "sastav timova" već nešto drugo, sadržano u pojedinosti da su povodom Putinovog eventualnog odlaska počeli da se obrazuju "nevidljivi" politički blokovi, uznemireni mogućnim narušavanjem ravnoteže interesnih konstelacija.
U žargonu, te dve krupne formacije čak već imaju i imena, izvedena iz ciljeva za koje se zalažu. Prvi su "trećerokovci", pristalice rada na tome da se Putin makar i okolnostima privoli i učini ono što i Lukašenko u Belorusiji, pozivajući se na "suverenost volje naroda". Drugi su "za nasleđe" na funkciji. A šta će dalje biti, videće se. Moglo bi se samo reći – razvija se aktivan politički front u senci. Dejstvo "iz senke" nema šta drugo da bude do izraz produženog infantilnog perioda institucija, međutim, to je ruska situacija. Deviza glasi: "demokratijom se mora upravljati". U tom smislu, nema druge – "sudbina je" da se životom sledi sudbina svakog dobrog ili lošeg cara.
Petar Popović
[objavljeno: 17.12.2006.]
