Izvor: Politika, 20.Mar.2015, 09:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Netanijahu, četvrti put
Izraelski premijer posle iznenađujućeg obrta proglasio „veliku pobedu”, pre svega zahvaljujući obećanju da palestinske države neće biti dok je on na vlasti
Potvrđujući kliše da se u enigmatskom svetu izraelske politike može očekivati neočekivano, Benjamin Netanijahu proglasio je „veliku pobedu” na izborima ubedivši u poslednji čas birače da daju većinsku podršku njegovoj tvrdoj nacionalističkoj politici.
Lider Likuda kampanjom straha od iranske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nuklearne opasnosti, arapskog haosa i palestinskog ekstremizma, a najviše najavom da neće dopustiti stvaranje palestinske države, uspeo je da animira desnicu, nadoknadi zaostatak i pretekne Cionističku uniju, koaliciju laburista Isaka Hercoga i liberala Cipi Livni.
Uprkos porazu, lideri Cionističke unije udahnuli su svežinu u politički život, prodrmali monopol desnice na vlasti, najavili se kao alternativa i nagovestili postupni povratak na vlast laburista, koji su od januara 1949. neprekidno upravljali Izraelom 29 godina.
Netanijahu je, prošavši put od agonije do euforije u nekoliko dana, pobedom obezbedio četvrti uzastopni mandat od 2009, peti ukupno, i tako može da postane premijer sa najdužim stažom u istoriji Izraela.
Izbori koji su u startu bili iznenađujuće neizvesni zasad su dali brojčanu skalu koja određuje broj poslanika u Knesetu. Likud računa na 29-30 mesta, dok je Cionistička unija ostala na 24. Premijeru sada predstoje dani merkantilne trgovine sa manjim strankama od kojih zavisi koalicija od najmanje 61 poslanika neophodnog za većinu u 120-članom Knesetu.
Netanijahuov uspeh, koliko god okrnjen u poređenju sa vremenom od pre tri meseca kada je raspisao prevremene izbore ubeđen u ubedljivu pobedu, tim je zagonetniji jer je tokom kampanje povlačio neke sasvim kontroverzne poteze.
Zatezao je odnose sa Belom kućom zbog američkih pregovora sa Iranom i doveo ih na nezapamćeno nizak nivo, vođen kalkulacijom da će provokativnim govorom pred Kongresom zadobiti više glasova kod kuće.
Ispostavilo se da su mu birači krajnje religiozne i nacionalističke desnice oprostili što je pokvario odnose sa najjačim saveznikom i što je tokom poslednjih šest godina na vlasti blokadom mira sa Palestincima uspeo da izoluje Izrael i kod tradicionalnih prijatelja. Protivnike njegove politike u inostranstvu optuživao je kao antisemite.
Dok su Hercog i Livnijeva obećavali da će aktivirati mirovni proces prekinut prošlog aprila, Netanijahu se tokom kampanje klonio palestinskog pitanja, koje će za dve godine obeležiti 70 godina trajanja. Tek kada je video da se njegovo biračko telo osipa, dramatično je potegao argument koji obožavaju ultrareligiozni i ultranacionalistički krugovi: ako ga izaberu za premijera on im garantuje da neće biti ništa od palestinske države iz koje bi islamski ekstremisti „napadali raketama”.
Rizikujući produbljivanje zategnutosti sa Barakom Obamom, kome je obećavao nastavak mirovnog dijaloga, Netanijahu je potvrdio sumnje svih onih koji mu nisu verovali kada je 2009. prvi put javno podržao rešenje „dve države za dva naroda”. Od tada je nebrojeno puta ponavljao da u palestinskom predsedniku Mahmudu Abasu nema „partnera” za mir. Sada je pokazao svoje pravo lice.
Netanijahu je konstantno plašio Izraelce parališući unutrašnji život. Više se trudio da napravi „jevrejsku državu” nego hebrejsku demokratiju. Opsednut misijom da jedini prepoznaje preteće sile mraka, unosio je elemente mržnje u politiku. Ne samo između Jevreja i Arapa, već i između različitih jevrejskih grupa, između Aškenazija i Sefarda.
Nije slučajno 15 odsto od oko milion ruskih Jevreja koji su u Izrael došli devedesetih godina prošlog veka otišlo na Zapad i što se poslednjih godina više Izraelaca preselilo za Berlin nego što je francuskih Jevreja došlo u Jerusalim.
Hercog i Livnijeva nudili su izlazak iz miljea permanentne opasnosti i kolektivne psihoze opsade. Levica je, bez zanemarivanja bezbednosti Izraela, želela obnovu mirovnih pregovora sa Palestincima, saniranje poremećenih odnosa sa američkom administracijom, unutrašnje reforme.
Za razliku od rivala, koji su obećavali da će smanjiti jaz između bogatih i siromašnih i zaustaviti pad standarda, Netanijahu je propustio da se pozabavi tim temama. Pokazalo se da je veliki broj Izraelaca pitanja bezbednosti stavio ispred ekonomskih tenzija, od kojih se očekivalo da budu ključno opredeljenje birača.
U zemlji navikloj na generacije lidera koji su slavu sticali u ratovima sa Arapima, Netanijahu je uspeo da proširi virus straha od novog holokausta. Ponovo na vlasti, oštro će se suprotstavljati američkim pregovorima sa Iranom, što gotovo sigurno znači da se u preostale dve godine Obaminog mandata odnosi sa Vašingtonom neće popravljati.
Kampanjom življenja na liniji fronta Netanijahu je takođe uspeo da uveri Izraelce da mir sa Palestincima nije ostvarljiv, iako većinska javnost podržava mirovne pregovore. Nastaviće se ilegalna gradnja jevrejskih naselja na okupiranoj palestinskoj zemlji. „Stvarna ozonska rupa u izraelskoj demokratiji jesu životi više od četiri miliona ljudi koji žive pod brutalnom, nasilnom vladavinom, a da sve to vreme nemaju ni najmanje moguće učešće ili umešanost”, piše u „Harecu” Gideon Levi. „Ne postoji zemlja na svetu u kojoj je milionima njenih građana uskraćeno pravo da glasaju – dok se ta zemlja naziva demokratijom, jedinom (!) demokratijom regiona.”
Ako su Izraelci Netanijahua izabrali četvrti put, biće da ga zaslužuju.
Boško Jakšić
objavljeno: 20.03.2015.
