Izvor: Politika, 06.Apr.2015, 08:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemački gnev zbog tabloida
Dok američki mediji kritikuju „Lufthanzu” zbog pada aviona, nemačkoj javnosti smeta medijski voajerizam i stvaranje tiraža kroz podsticanje straha
Od našeg dopisnika
Frankfurt, Hajdelberg – Potraga za tim šta je uzrok pada „Džermanvingsovog” aviona u kojem je pretprošlog utorka poginulo 150 ljudi izazvala je u Nemačkoj i raspravu o ulozi medija. Tragedija, koja je sudeći prema sve većem broju dokaza izazvana tako što je kopilot Andreas >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Lubic namerno oborio avion, među Nemcima nije toliko izazvala gnev prema mladom kopilotu ili sistemu i avio-kompaniji koji nisu na vreme otkrili da on bolestan i dalje pilotira, već pre svega prema medijima željnim senzacionalizma.
Da li novinari insistiraju da od tužioca i policije dobiju brze odgovore o novim otkrićima u istrazi ,onoliko koliko agresivno pokušavaju da od rođaka i prijatelja žrtava dobiju izjavu? Da li svojim senzacionalističkim izveštavanjem o zdravlju kopilota zapravo šire strah i predrasude prema ljudima koji boluju od depresije?
Ovo su samo neka od pitanja koja su pokrenuta i to, čini se, tek kada je o tome na svom blogu analizu napisao osamnaestogodišnji Mika Baumajster, koji pohađa gimnaziju „Jozef Kenig” u gradu Haltern, čijih 16 đaka i dve nastavnice su poginuli u udesu na francuskim Alpima. Ovaj tinejdžer je postao heroj nemačke javnosti, jer je prvi stao u odbranu prava porodica i prijatelja žrtava na privatnost, to jest pravo da ih novinari koji traže senzacionalne vesti ne zovu u sred noći u pokušaju da od njih dobiju neku srceparajuću izjavu na osnovu koje će podići tiraž.
Mladić je na svom blogu objavio pismo, koje je brzo stiglo u nemačke i britanske medije, a u kojem objašnjava do detalja kako su mediji maltretirali đake i rođake žrtava srušenog aviona. Od prvog telefonskog poziva novinara nemačkog najtiražnijeg tabloida „Bild”, preko kamera i novinara TV SAT-1 i video agencije Ruptli (deo TV „Raša tudej”) koje su se prve pojavile pored škole u Halternu dok se još nije ni znalo šta se dogodilo sa avionom, do potonjeg dana kada su novinari opkolili školu ne libeći se da za izjavu pitaju decu od 10 do 12 godina.
U svom pismu osamnaestogodišnjak je čak citirao članove Nemačkog novinarskog kodeksa, opisujući izveštavanje medija kao „služenje voajerizmu i stvaranje tiraža kroz podsticanje straha”. On se obratio i čitaocima tabloida i gledaocima TV kanala, poručivši im da nađu alternativne izvore vesti, a prema njegovoj oceni, tu su ugledni portali ali i državne televizije za koje se plaća obavezna pretplata.
Njegovo obraćanje je oduševilo mnoge Nemce tako da je bio pozvan i u nekoliko TV emisija, jer je najpreciznije opisao bes dela javnosti kojima je možda manje smetalo odbijanje nemačkog tužioca da odgovori na sve pitanja koliko im je smetao senzacionalizam listova kao što je „Bild” koji je danima na naslovnoj strani žigosao kopilota, baratajući često poluniformacijama.
Nemačko kvalitetno novinarstvo nije zatajilo pa je tako na naslovnoj strani najnovijeg izdanja magazina „Špigl” fotografija očiju Andreasa Lubica i naslov „Pitanje krivice” uz nadnaslov „Pilot Andreas Lubic – bolest i masovno ubistvo”. U eseju pod naslovom „Krivica i psiha”, novinar Dirk Kurbjuvajt detaljno presipituje „da li smo kao bolesna osoba odgovorni za svoje postupke”, upoređujući Lubicovu psihičku krizu sa Raskoljnikovom i objašnjavajući sve aspekte bolesti.
Eventualna krivica Lubicovog poslodavca i samog sistema kontrole pilota nije toliko u fokusu nemačkih medija, ako se izuzmu međustranačke kritike opozicionih Zelenih, koji su kritikovali reakcije ministara vladajućih demohrišćana, koji su deset dana kasnije najavili preispitivanje pravila bezbednosti u avionima kao i kontrole dokumenata na letovima unutar šengenske zone.
Premda su ugledni nemački mediji, poput „Velta” i „Špigla”, detaljno istražili i izvestili o svim detaljima Lubicovog lečenja, niko od njih nije direktno prozvao ni „Lufthanzu” ni nemačku Saveznu upravu za vazduhoplovstvo.
To, pak ističu britanski tabloidi ali i ugledni američki mediji, poput „Njujork tajmsa”, „Volstrit džournala” i „Hafington posta”. Prvi čovek avio-kompanije najpre je tvrdio da je Lubic „bio 100 odsto sposoban za letenje” da bi potom kompanija potvrdila da je on njihovu letačku školu još 2009. obavestio da je imao „ozbiljne epizode depresije”. Potom ukazuju da je dva dana posle tog „Lufthanzinog” priznanja, njena ćerka-firma „Džermanvings” saopštila da nije znala da je njen kopilot imao depresiju tokom obuke letenja. „Volstrit džournal” otkriva da su godinama unazad nadležni u Evropskoj uniji upozorili da nemačka Savezna uprava za vazduhoplovstvo ima premalo ljudi i da to utiče na njenu sposobnost da kvalitetno proverava avionsko osoblje, ukljućujući i njihove medicinske provere.
Na blogu „Hafington posta” Alan Gerson, iskusni američki advokat koji je pokrenuo prvu građansku tužbu protiv Libije zbog obaranja „Panamovog” aviona kod Lokerbija, otvoreno tvrdi da je za pad avion odgovorna „Lufthanza”, objašnjavajući šta bi čekalo ovu kompaniju da se sve dogodilo u SAD.
Ova tragedija se dogodila u Francuskoj ali zasad nije jasno da li je tužilac iz Marselja Bris Robin, koji vodi glavnu istragu, nadležan i za krivičnu istragu koja bi dovela do krivičnog postupka. Francuska je jedna od zemalja u kojoj se u saobraćajnim nesrećama po službenoj dužnosti pokreće krivična istraga i potom optužnica, bez obzira da li je u pitanju očigledna krivična namera ili je u pitanju delo iz nehata.
U prošlosti su francuski tužioci za ovakve nesreće optuživali pojedince i same avio-kompanije, ali to nije nužno dovodilo do osuđujućih presuda. U slučaju „Džermanvingsovog” aviona čelnici „Lufthanze” i nemački i francuski istražitelji se slažu da će istraga još dugo trajati.
Nenad Radičević
objavljeno: 06.04.2015.
