Izvor: Politika, 12.Mar.2015, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema pobede Islamske države bez Irana
Amerikanci zadovoljni u zavetrini, ali angažovanje šiitskih milicija nosi rizik dodatnog razbuktavanja verskog sukoba sa sunitima u Iraku
Iračka armija, koja se prošlog juna pred snagama Islamske države (ID) raspadala brže nego pred Amerikancima 2003, pokrenula je dosad najveću ofanzivu protiv džihadista, nadajući se početku kraja samoproklamovanog kalifata.
Ali, ukoliko se oslobodi Tikrit, najveće zasluge neće pripasti ni regularnoj armiji pod komandom Bagdada, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ni šiitskim milicijama, ni borcima sunitskih plemena, još manje međunarodnoj koaliciji. Glavna uloga u borbama pripašće – Iranu.
To što se 30.000 pripadnika šiitskih milicija koje je naoružao Iran, pod komandom iranskog generala, bore za rodno mesto mesto Sadama Huseina, bivšeg iračkog predsednika koji je proganjao šiite, a protiv Teherana 1980. pokrenuo krvavi rat, pokazuje da ID ne može da bude pobeđen bez Irana.
Paradoks je da Amerikanci u svom pohodu protiv sunitskih džihadista Islamske države sve više zavise od ajatolaha sa kojima su od 1979. u žestokom sukobu, koji tek sada može da vodi normalizaciji posredstvom pregovora.
Islamska Republika se poslednje decenije nametnula kao moćna regionalna sila, a očekivani doprinos slamanju Islamske države Teheranu bi doneo trijumf, upravo ono od čega već strahuju od Izraela do Saudijske Arabije.
Amerikanci, koji se oslanjaju na bombardovanje ciljeva ID po Iraku i Siriji, ne žele da svoje vojnike ponovo šalju na front koji su napustili 2011. Plan Baraka Obame je da obuči iračku armiju i dodatno naoruža Kurde kako bi islamisti bili pobeđeni i kako bi u aprilu, maju počela ofanziva za preuzimanje drugog najvećeg iračkog grada, Mosula.
Dok se na realizaciju tog plana čeka, iračke šiitske milicije krenule su u akciju – pod nadzorom iskusnih iranskih komandanata i uz pomoć pripadnika iranske Revolucionarne garde. Amerikanci, simptomatično, sadašnjim borbama za Tikrit ne pružaju vazdušnu podršku.
Ponovo se razotkriva sva složenost iračkog rata. Bagdad se dosad mahom oslanjao na šiitske milicije, koje za borbu motiviše verovanje ID da su šiiti islamski jeretici koji zaslužuju smrt.
Iako šiitski lideri tvrde da su oni nerazdvojan deo iračke države, iako je irački veliki šiitski ajatolah Ali el Sistani pozvao sve Iračane da se suprotstave ID, jasno je da snage koje marširaju ka Tikritu nose isključivo šiitski identitet.
Angažovanje milicija nosi rizik dodatnog razbuktavanja verskog sukoba: suniti su se poslednjih meseci već suočavali sa osvetom šiita, a učešće šiitskih milicija lako bi moglo da se pretvori u osvetu za prošlogodišnji masakr blizu 800 regruta regularne armije koji je kod Tikrita počinio sunitski ID.
U strahu od nasilja, 30.000 ljudi pobeglo je iz Tikrita i okoline, čime se broj interno raseljenih Iračana popeo na 2,5 miliona.
Prisustvo iranskih komandanata nesumnjivo je od velike pomoći na frontu, ali komplikuje odnose u regionu i šire. Pokazuje se da Barak Obama, koji je pod snažnim pritiskom republikanaca oko nuklearnih pregovora sa Teheranom, sada u borbi protiv ID sve više zavisi od Irana.
Vašington tačno procenjuje da mu je pomoć Irana više nego dobrodošla, posebno dok se ne obuče iračke trupe, ali formula „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj” na Bliskom istoku ne funkcioniše uprošćeno. Svestan unutrašnjih i pritisaka Izraela i konzervativnih monarhija Zaliva, Obama odbacuje bilo kakvu političku ili vojnu koordinaciju sa Teheranom, mada potvrđuje „paralelne interese”.
U nezvaničnoj praksi Amerikanci su zahvalni što je komandant specijalnih iranskih snaga Kuds, general Kasim Sulejmani, odmah posle pada Mosula utvrdio odbranu kurdskog grada Erbila, što su Iranci prošlog avgusta organizovali iračke šiitske milicije koje su slomile blokadu ID kod sela Amerlija, što su borci Kudsa u novembru oslobodili grad Baiji, što je general Sulejmani ponovo na frontu kod Tikrita.
Učešće šiitskih milicija koje imaju podršku Irana može da bude „pozitivna stvar”, oprezno komentariše načelnik američkog združenog generalštaba, general Martin Dempsi. „Ovo je najotvoreniji izraz iranske podrške, u formi artiljerije i drugog.”
To jeste opasnost. Od vremena američke invazije Iraka 2003, sukob šiita i sunita se razbuktao, prelivajući se na čitavom Bliskom istoku. Iran je, uz podršku saveznika u Iraku, Siriji, Libanu i Jemenu, na jednoj strani, Saudijska Arabija kao sunitski bastion na drugoj strani.
Svako američko približavanje Iranu iračke sunite po automatizmu regrutuje na stranu ID, dok sunite po arapskom svetu mobiliše protiv ajatolaha u Teheranu. Uzalud državni sekretar Džon Keri saveznike po regionu uverava da uprkos pregovorima sa Iranom SAD ostaju na bedemu protiv širenja iranskog uticaja.
Šef saudijske diplomatije, princ Saud el Fejsal, povodom ofanzive na Tikrit tvrdi da ona otkriva „hegemonističke” tendencije Teherana.
Realistične procene su drukčije. Rat protiv ID je globalni prioritet koji zahteva najšire okupljanje i potiskivanje bilateralnih sukoba, barem privremeno, u drugi plan. Podrazumeva saradnju sa Iranom, ali i sirijskim predsednikom Bašarom el Asadom.
Tokom Drugog svetskog rata zemlje različitih ideologija, različitih prioriteta i različitih oblika vlasti sarađivale su da pobede naciste. Takva koalicija neophodna je i danas na Bliskom istoku.
Boško Jakšić
objavljeno: 12.03.2015.
