Izvor: Politika, 28.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema novog hladnog rata
Dok na Zapadu rastu slutnje da bi Amerika i Kina mogle da se sukobe oko izvora energije, Kinezi tvrde da će se napetost ipak smanjiti
Poseta venecuelanskog predsednika Uga Čavesa Kini i razgovori o mogućim značajnim kineskim investicijama u naftnu privredu Venecuele dali su novi povod staroj priči: da Kinezi izazovno prodiru u naftom bogate zemlje, čak i kad se one nalaze u tradicionalnoj američkoj interesnoj sferi, i da možda nije daleko vreme kad će se Kina i Amerika >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pre sukobiti zbog energetskih izvora nego zbog raketa ili ideologije.Energija je već bila označena kao mogući uzročnik novog hladnog rata između Amerike i Rusije, kad je potpredsednik Dik Čejni optužio Ruse da koriste energente kao političko oružje, odnosno za "ucenu" Zapada. Sada neki ugledni zapadni listovi, među kojima i nemački "Špigl", prvi put pišu o mogućoj obnovi hladnog rata između Amerike i Kine. Komentatori su posebno podstaknuti – posle nedavno sklopljenih sporazuma o ogromnim kineskim investicijama u naftnu privredu niza afričkih i azijskih zemalja – skokom u ekonomskoj saradnji između Kine i zemalja Latinske Amerike, prevashodno Brazila, Venecuele, Argentine i Čilea. Bakrom bogati Čile je prva zemlja Latinske Amerike sa kojim je Kina sklopila sporazum o slobodnoj trgovini. (Samo nekoliko meseci pre ovih događaja Kina se sporazumima obavezala da u Nigeriji, gde 95 odsto proizvodnje nafte kontrolišu američke kompanije, investira četiri milijarde, u Angoli tri milijarde, u Saudijskoj Arabiji pet milijardi, a u Iranu čak, dugoročno, sto milijardi dolara. Mimo ovoga, s Rusijom je dogovorila da godišnji uvoz nafte – osam miliona tona – udvostruči posle izgradnje novog naftovoda iz Sibira.)
Zabrinutost u Americi
Amerikanci javno negoduju zbog razvoja kineskih trgovinskih odnosa sa Latinskom Amerikom, čiji je obim dosegao 40 milijardi dolara (koliko Kina ostvaruje i sa Afrikom). Rodžer Norijega, bivši pomoćnik državnog sekretara, izrazio je zbog toga zabrinutost i zatražio da se Kina spreči u "ostvarivanju ciljeva koji su protivni američkim interesima u regionu". Kongresmen Den Barton otvoreno je rekao da je "kinesko prisustvo u Latinskoj Americi nespojivo sa ostvarenjem američkih ciljeva".
U kineskoj štampi pojavili su se posle toga tekstovi u kojima se objašnjava da je, "u eri globalizacije neizbežna konkurencija među zemljama i preduzećima". Latinskoameričke zemlje – od kojih su mnoge u reformama, kao Kina – nailaze na povoljne uslove za izvoz svojih sirovina i proizvoda na veliko kinesko tržište.
Na optužbe da Kina "pljačka" sirovine iz ovih zemalja i da se u njima ponaša kao kolonijalna sila, Kinezi odgovaraju da njihove kompanije kupuju robu po tržišnim cenama, u skladu sa normama Svetske trgovinske organizacije, i da posluju "na bazi jednakosti i uzajamne koristi". Nejasno im je otkud tolika zabrinutost: na Kinu otpada samo šest odsto ukupne vrednosti latinoameričke spoljne trgovine.
Što se tiče Venecuele, tačno je da je ona peti na svetu izvoznik nafte i važan snabdevač Amerike, kao što je tačno da je Kina drugi po značaju uvoznik tog energenta. Ali ono malo nafte što je Kina dosad uvozila iz Venecuele čini samo 0,1 odsto ukupnog kineskog uvoza "crnog zlata". To stvarno nije vredno ni pomenuti, a kamoli u tome videti uzročnik hladnog rata.
Uostalom, kinesko rukovodstvo ostavlja utisak da ga se strane crne slutnje mnogo ne tiču ili da ih, i kad obrati pažnju na njih, ne smatra dovoljno razložnim.
Samo senka
Sticajem okolnosti, koji možda i nije bio slučajan, Hu Đintao je pre Čavesovog dolaska u Kinu razgovarao sa Bušem. Objavljeno je da su dva predsednika ocenila da će kinesko-američki ekonomski dijalog i saradnja podstaći trgovinu, "što će se pozitivno odraziti na globalni privredni rast, kao i na stabilnost i bezbednost u svetu". Očigledno, prednost nad svim ima Amerika. A nema ni trunke strepnje od pogoršanja odnosa, a kamoli od obnove hladnog rata.
U saopštenju o važnom sastanku u Politbirou CK KP Kine, koji je posle toga održan i bio posvećen spoljnoj politici, ističe se da Kina "nikad ranije nije sa međunarodnom zajednicom imala tako bliske veze u oblasti privrede, politike, kulture i bezbednosti kao sada". Spoljna politika će i dalje težiti da zemlji obezbedi miran razvoj, "stvarajući zdravo međunarodno okruženje i pogodne spoljne uslove za reforme, otvaranje i modernizaciju Kine, kao i za njen doprinos izgradnji skladnijeg, miroljubivog i prosperitetnog sveta". Oni koji ovako vide međunarodni položaj Kine zasigurno i ne sanjaju o hladnom ratu.
Doduše, u štampi je bilo komentara u kojima se pominje "senka hladnog rata", ali više povodom zastoja u odnosima između Amerike i Rusije, nego povodom američko-kineskih odnosa. Kineski analitičari govore o postojanju "mentaliteta hladnog rata", iza kojeg vide ne samo američke "jastrebove", nego i one ideologe na Zapadu koji zapadne političke nazore smatraju jedino univerzalnim i uzornim. Ali ne vide uslove za novi hladni rat, koji bi proisticali iz vojne konfrontacije blokova, trke u naoružanju i sudara antagonističkih ideologija. A bez toga, trvenja se svode na normalna sukobljavanja nacionalnih interesa.
U poslednje vreme, naročito od samita industrijskih sila G-8 u Petrogradu, kineski analitičari pomno prate Putinove ideje o jačanju energetske bezbednosti. Tako Liu Đijanfej, profesor na Visokoj (kadrovskoj) školi CK KP Kine, veruje da bi se povremene napetosti među velikim silama smanjile ako bi saradnja u sistemu energetske bezbednosti bila bolja. Način da se to postigne nije u monopolisanju energetskog tržišta i sprečavanju drugih da do njega dođu, nego u "uvećanju kolača" kroz investiranje u resurse i usklađivanju interesa industrijskih sila i zemalja u razvoju.
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 28.08.2006.]
