Izvor: Blic, 08.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nečinjenje ravno saučesništvu
Ne prođe gotovo nijedan dan a da ne čujemo za neki novi slučaj seksualnog nasilja nad decom i ženama.
Često i najsvirepijeg bezdušnog iživljavanja. Imajući u vidu ne samo karakter pomenutih zlodela već i njihovu učestalost, nameće se pitanje da li je dovoljno to što se samo zgražavamo i jadikujemo. Ili je, naprotiv, neophodno da se društvo i država sa zlom odlučno obračunaju.
Francuski predsednik Sarkozi, čija se zemlja suočava sa istom nevoljom, založio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se, na primer, za drakonske odvraćajuće mere, predlažući da se povratnici u seksualnom nasilju smeste u posebnu ustanovu, a beznadežni slučajevi kastriraju. Imao je, dakle, hrabrosti da se suprotstavi onoj vrsti licemernog društvenog saosećanja koje više brine za izopačene nasilnike nego za žrtve.
Čak i da procenimo kako ne moramo ići tako daleko, moramo se zapitati da li činimo ono što je moguće. Da li se, drugim rečima, monstrumima ovde bar izriču presude koje omogućuju postojeći zakoni? Kako se svakodnevno uveravamo, ni to se, nažalost, ne čini. I nepopravljivi povratnici se osuđuju na smešno blage kazne iako njihov sudski dosije jasno ukazuje na to da će delo za koje su osuđeni ponoviti čim se dočepaju slobode. U nekim posebno teškim slučajevima, kao kod sveštenika pedofila, na primer, krivce čak i takve neodgovorajuće osude mimoilaze jer se sud beskrajnim odugovlačenjem često postara da delo zastari. Kako da nazovemo takvo ponašanje delilaca pravde? Da li samo kao loše i nesavesno poslovanje ili kao podstrek zlikovcima da nastave po starom? Kao saučesništvo u zločinima, dakle? I to onih najgnusnjih, čije su žrtve žene i deca.
