Izvor: Deutsche Welle, 18.Jan.2017, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nasukani u skladištu
Mnogo izbeglica boravi u neljudskim uslovima u jednom beogradskom skladištu. Čekaju na mogućnost daljeg putovanja ka zapadnoj Evropi. U Srbiji se vode diskusije oko toga ko je kriv za jade tih ljud.
Kada je stigao autobus, Abas Kan je, kao da ga se to ne tiče mnogo, ležao na svom sivom ćebetu u Malom Pešavaru. Tako on i njegovi drugovi zovu majušnu prostoriju na prvom spratu starog skladišta. U jednom ćošku su izanđale cipele, a posvuda – prljava siva ćebad koja pružaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << bar malo toplote dok se temperatura u Beogradu kreće oko nule. Svi momci u toj sobi dolaze iz Pešavara, i svi su malo prestari za autobus. Srpski komesarijat za izbeglice hoće da prebaci nekoliko maloletnika u zvanične kampove. „Možda ćemo za neki dan i mi doći na red“, kaže Abas Kan, trgovac automobilima, koji kaže da su ga u njegovoj zemlji Talibani ucenjivali i da su mu pretili.
On je ovde pet meseci, pa je tako već veteran u improvizovanom smeštaju iza beogradske železničke stanice. Trošno skladište smrdi – na muški znoj, urin, na zagušljivi dim vatri posvuda zapaljenih da bi izbeglice grejale ruke ili skuvale sebi retku supu. Svuda su gomile đubreta.
Ovde tavori više od hiljadu muškaraca i mladića; većina ih je iz Avganistana i Pakistana. Neki kažu da ne mogu da dobiju mesto u regularnim centrima za azilante. Neki u te centre ni ne žele da idu – boje se da će ih odatle prebaciti u Preševo, u ozloglašeni logor na granici sa Makedonijom. A odatle je, kako to ovde mnogi veruju, izgon iz zemlje lako moguć. A neki prosto čekaju krijumčare koji, po svemu sudeći, u Beogradu imaju i svoj glavni štab.
Ne žele da idu u regularne centre za azilante – boje se da će ih prebaciti u Preševo
Osim toga, ovaj grad se nalazi na geografski povoljnoj poziciji – na oko sat vožnje od hrvatske i dva sata od mađarske granice. Abas Kan je već „isprobao“ oba pravca – uzalud. „Tokom noći smo prešli hrvatsku granicu i pešačili smo nekih 18 sati. Kada su nas uhvatili policajci, uzeli su nam novac i mobilne telefone. Udarali su me kao bokseri, a kada sam pokušao da rukama zaštitim glavu, udarali su me još jače“, uzbuđeno pripoveda. A potom povlači ćebe do grla – muči ga prehlada; lekar mu je prepisao tablete.
Novi kamp
„Mnogi nam dolaze sa kožnim infekcijama ili respiratornim problemima“, kaže Nemanja Radovanović, ne skidajući medicinsku masku sa usta. Nema ni razloga da je skida, jer vrata furgona Lekara bez granica, tu, preko puta Železničke stanice, neprestano treskaju: stalno pristižu novi pacijenti. Radi se najčešće o uobičajenim oboljenjima, ali ima i težih stvari: „Do sada smo imali pet slučajeva smrzavanja; te ljude smo morali da odvedemo kod hirurga na kliniku. A ima i opekotina od logorske vatre“, kaže mladi lekar.
Infrastruktura: traži se još jedna utičnica za punjače mobilnih telefona
O skladištu punom bolesnih i vašljivih ljudi se u Srbiji govori već mesecima. Ali, tek poslednjih dana, kada je Beograd prekrio sneg, a temperatura pala na minus 15, strani novinari su počeli da opsedaju ovo mesto puno bizarnih motiva za slikanje. Mnogi imaju utisak da sada država želi da pred kamerama pokaže da je aktivna i da zato šalje ovamo autobuse koji izbeglice – kako saznaje DW – odvoze u Obrenovac, na oko 30 kilometara od Beograda. Tamo vlasti sukcesivno osposobljavaju prostorije u jednoj napuštenoj kasarni da bi tu smestili izbeglice iz Krnjače i sa Železničke stanice. Prva četiri autobusa su već pristigla na to odredište.
Nezvanično se priča da bi skladište iza Železničke stanice uskoro moglo da bude ispražnjeno. „Nadamo se da će migranti hteti u prihvatilište koje je u blizini Beograda“, rekao je jedan portparol Komesarijata za izbeglice. Prema njegovim rečima, država ne može da se proglasi odgovornom za lošu situaciju kod Železničke stanice: mesta ima širom zemlje i tamo se može otići – samo to treba i hteti.
Ilegalno proterivanje
Za loše stanje je kriv mali broj pomagača koji ohrabruju izbeglice da ostanu na ulicama – tako to zvanično tvrde. Otkako je vlada početkom novembra „preporučila“ nevladinim organizacijama da više ne dele hranu i odeću izbeglicama, ostala je samo šačica pomagača. Tu je međunarodna grupa koja se zove Hot Food Idomeni, po seocu na grčko-makedonskoj granici koje je dugo predstavljalo simbol izbegličke krize. Oko podne oni dele tople obroke: stotine ljudi strpljivo čekaju na svoju porciju pasulja, sočiva i komad hleba.
Radoš Đurović je na čelu nevladine organizacije „Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila“. On se bavi pravnim savetovanjem, ali i kritikuje vladu. „Zvaničnici pričaju javnosti da se ovi ljudi radije smrzavaju nego da idu u kampove. To naravno nije tačno. Kamp u Beogradu je prepun, izbeglice se porebacuju na mesta koja su delom udaljena stotine kilometara, a nema organizovanog transporta. Osim toga, od svojih sunarodnika su čuli za ilegalna proterivanja i boje se.“
Pomagač iz Švajcarske
To nisu samo puke glasine. Sredinom decembra, policajci su iz jednog linijskog autobusa izvukli jednu sedmočlanu iračku porodicu i poslali je – van graničnog prelaza – iako su ovi Iračani bili uredno registrovani i na putu ka jednom prihvatilištu u Srbiji. U Ministarstvu unutrašnjih poslova niko ne zna ko su ti policajci i po čijem naređenju su radili. Istraga tog slučaja je ostala bez rezultata.
Srpska vlada se opet ponaša kao dobar đak, smatra Đurović. Kada je nemačka granica bila otvorena, i Beograd je bio velikodušan. Srpski premijer je čak kritikovao svog mađarskog kolegu Orbana zbog gradnje ograde na granici sa Srbijom. Ali sada u čitavoj Evropi važe druga pravila i Srbija im se marljivo prilagođava. „Naša vlada ima 6000 mesta u izbegličkim kampovima, i nijedno više. Kada nema dovoljno kapaciteta, onda se gubi kontrola i to je loše – kako za izbeglice tako i za domaće stanovništvo“.
Lukas Zigfrid među migrantima u Beogradu
A onda su se u hali svi okupili oko jednog čoveka koji je izgledao kao da ima nešto važno da kaže. „Rasplakao sam se kada sam video ovo“, kaže Lukas Zigfrid i pokazuje na halu: „To me je vratilo u 19. vek To su okolnosti koje usred Evrope ne bismo smeli da dozvolimo“. Ovaj agilni aktivista iz Bazela je pre 11 godina osnovao organizaciju Elim Open Doors koja se stara o integraciji izbeglica na švajcarskom tržištu rada: „Švajcarska je pre nekoliko godina primila kontingent od oko 3.000 sirijskih izbeglica koje su bile posebno ugrožene. I ovi ljudi su ugroženi i ja želim da sa ovom listom dođem do švajcarske vlade“ – kaže Zigfrid sa entuzijazmom koji u ovoj situaciji izgleda gotovo neprimereno.
U Malom Pešavaru, Abas Kan se nada da će jednom stići do Francuske. Za večeras ima nešto skromnije planove – da posle više dana konačno pojede nešto ukusno. Njegov drug već secka paradajz i luk. „To je naša baka, ona kuva za nas“, kaže šaljivdžija Abas: „samo još da dodamo teleću džigericu. Čoveče, kako je to ukusno!“
Godinu dana nakon što je zatvorena Balkanska ruta, u pokušaju da se domognu Evropske unije, mnoge izbeglice se nađu u uskom grlu u Srbiji. Trenutno ih zvanično ima oko 7.000, uglavnom poreklom iz Avganistana i Pakisatana. Stotine njih su se smestile u napuštenom železničkom skladištu između beogradske glavne stanice i Save.
Oni s kojima sam razgovarao u železničkom skladištu izrazili su nepoverenje prema državnim institucijama, verujući da će biti deportovani ako budu pristali da žive u kampu za izbeglice koji vodi država. Priče o deportaciji je teško dokazati, ali Zedran Kan, 20-godišnjak iz Avganistana, kaže da su ga između Bugarske, Makedonije i Srbije, 18 puta „šutirali“ kao fudbalsku loptu.
Rehan (28), marketinški menadžer iz Kabula, pokazuje fotografiju koju je snimio poslednjeg dana u Avganistanu. „Hoću da se registrujem kao potražilac azila, ali primaju samo porodice“, kaže za DW. „Misle da su izbeglice teroristi Daeša (arapski izraz za Islamsku državu). Ali zašto bi oni došli da žive ovako? Oni imaju dovoljno para da dođu u Evropu avionom… od ovih problema čovek ostari.“
Izbeglice su letos počele da žive u napuštenim skladištima, ali se njihov broj dramatično povećao dolaskom zime. Zbog toga su počeli da se šire šuga i vaške. Humanitarne organizacije su nekoliko meseci radile na suzbijanju epidemije, ali su priznale da je jedino rešenje - selidba izbeglica.
Potom su stanovnici skladišta napravili „kupališta“: burad za naftu su punili vodom i grejali ih odozdo logorskom vatrom. Obližnje Miksalište je izbeglicama ponudilo tri zatvorena tuša u centru Beograda, ali prioritet je dat potvrđenim slučajevima šuge ili vaški. To je naravno nedovoljno za 1.000 ljudi koji žive u železničkom skladištu.
Red za hranu koju dele nezavisni dobrovoljci. U nameri da izbeglice obeshrabri da nastave da žive u užasnim uslovima u skladištu, vlasti Srbije su preporučile humantarnim organizacijama da prestanu da im dele pomoć. Ali neke grupe su nastavile da izbeglicama „gerilski “donose hranu i odeću u skladište.
Ivan Mišković, portparol Komesrarijata za izbeglice u Srbiji, kaže da humanitarne grupe moraju da rade sa vladom Srbije kako bi izbeglice preselili u kampove: „Prava i jedina informacija za one koji žive po parkovima i napuštenima zgradama jeste da treba da se smeste u izbegličke centre.“
Vlasti u Srbiji kažu da imaju bar 6.000 mesta za smeštaj u svojim kampovima, dok humanitarni radnici u to sumnjaju. Jedan od razloga zbog kojeg izbeglice ne žele u kampove je to što su oni zatvoreni, ali Mišković tvrdi da je kretanje ograničeno samo noću, kao bi se sprečilo širenje šuge i vaški.
Danijela Korać Mandić, kordinatorka Novosadskog humanitarnog centra, kaže da je htela da sarađuje sa državom, ali se u Beogradu sve odvija veoma sporo. „Prvi provizorni smeštaj bi mogao da se organizuje, ali vlasti to moraju da odobre, i mi zbog toga čekamo na njihovu odluku“, kaže ona za DW.
Čekajući odluku vlasti, izbeglice u skladištu postaju sve psimističnije. Napetost raste, često izbijaju tuče u mračnom zadimljenom prostoru. „Evropa je promenila odnos prema izbeglicama, ali to ne menja činjenicu da se u našim zemljama i dalje vode ratovi“, kaže Sulejman, 15-godišnji dečak iz Avganistana.
Autor: Dijego Kupolo (Beograd)
