Izvor: Politika, 26.Nov.2012, 13:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naličje nemačkog privrednog čuda
Uprkos smanjenju nezaposlenosti, Nemci se suočavaju sa problemom da među zaposlenima čak 1,4 milion ljudi prima manje od četiri evra po satu
Od našeg specijalnog izveštača
Frankfurt – Ni fakultetska diploma iz savremene istorije, stečena na Univerzitetu Albert Ludvigs u Frajburgu, nije pomogla Kirsten Dueli da u Nemačkoj nađe iole trajnije zaposlenje. Činjenica da je Nemačka među evropskim zemljama sa najnižim stopama nezaposlenosti za nju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne predstavlja uspeh, jer je i sama bila među milion Nemaca koji se vode kao zaposleni a zapravo rade preko agencije za privremeno zapošljavanje za izuzetno nisku nadoknadu.
„Tražila samo posao u Frajburgu i okolini i bilo je izuzetno teško naći nešto na kojem bi imala iole trajniju poziciju”, kaže Kirsten, koja sa suprugom živi u okolini Frajburga, gradu na jugozapadu Nemačke u blizini granice sa Švajcarskom. „Na kraju sam uspevala da dobijem poslove samo preko agencije za privremeno zapošljavanje i to su uglavnom bili poslovi za koje sam bila previše kvalifikovana. Prosto sam morala da prihvatam pozicije koje nisu za mene već za one koji su tek završili fakultet ili nemaju nikakvog iskustva”.
Ona je bila među brojnima koji su, posle reforme nemačkog socijalnog sistema i tržišta rada 2002. godine, bili prinuđeni da rade takozvane „poslove od 400 evra” ili preko agencija za privremeno zapošljavanje i to poslove za koje stalnozaposleni radnici dobijaju i te kako pristojnu platu.
„Veoma je teško da se odlučiš da se prijaviš za rad preko agencije za privremeno zapošljavanje u Nemačkoj, jer te tu zaista tretiraju kao `ljudski resurs`”, kaže Kirsten, koja je radila u eminentnom naučnom institutu Maks Plank u Frajburgu kao sekretarica preko agencije, i to za nekoliko puta manju platu od njene stalnozaposlene koleginice u kancelariji koja, za razliku od nje, nije imala strah da joj lako može biti otkazan angažman. „Ove agencije nude poslove bez obzira na obrazovanje i iskustvo tako da im ne bi ništa bilo čudno kada bi, na primer, doktoru fizike ponudili da bude čistačica u određenoj firmi”.
Zbog nemogućnosti da dobije trajniji posao za njene kvalifikacije, Kirsten se odlučila da posao nađe u susednoj Švajcarskoj, gde sada radi u jednoj investicionoj banci i posle dužeg vremena uspeva da iskoristi svoje kvalifikacije i da ih pritom nadogradi.
Reforme tržišta rada i socijalnih davanja, koje je Nemačka počela da sprovodi pre deset godina, postale su jedan od glavnih razloga za ogroman ekonomski uspeh prve ekonomije Evropske unije. Međutim, ekonomsko čudo Nemačke, kako ga naziva britanski „Ekonomist”, ima i poprilično visoku cenu. Pojedini nemački eksperti tu visoku cenu vide u tome da je socijalna zaštita građana smanjena, a da pogodnosti koje su poslodavci dodili u zapošljavanju i otpuštanju zaposlenih nisu smanjile broj ljudi koji su dugo bez posla.
Harcova reforma, nazvana po nekadašnjem direktoru u „Folksvagenu” Peteru Harcu koji je bio savetnik tadašnjeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera, nakon deset godina primene, prema oceni dnevnika „Frankfurter rundšau”, deli Nemačku na dva dela. Smanjenje nadokanada za nezaposlene, fleksibilnije tržište rada i pogodnosti za poslodavce imale su za cilj da smanje nezaposlenost u Nemačkoj. I, zaista, taj cilj je postignut. Pre deset godina, broj nezaposlenih je iznosio 4,86 miliona nezaposlenih, a za ovu godinu se prognozira da će taj broj biti oko 2,85 miliona. Ipak, ključna odluka da se vremenski period u kojem nezaposleni imaju pravo na novčanu pomoć skrati sa tri godine na godinu dana nije uticala da broj ljudi koji dugo traže posao bude smanjen.
Premda su sve ove promene učinile da Nemačka bude bogatija i snažnija ekonomija, Nemci su postali siromašniji. Nedavno objavljena studija Instituta za rad, veštine i obuku Univerziteta Duisburg-Esen pokazala je da je između 1995. i 2010. broj onih koji u Nemačkoj zarađuju manje od 9,15 evra po satu porastao sa 2,3 miliona na čak osam miliona ljudi. Prema nalazima istraživača, od ukupne radne snage čak 23 odsto zaposlenih zarađuje manje od 9,15 evra po satu.
Da priča o nemačkom ekonomskom uspehu i te kako ima i drugu, poprilično sumorniju, stranu medalje svedoče podaci nemačke Konfederacije sindikata, koja ukazuje da među legalno zaposlenima čak 1,4 milion ljudi prima manje od četiri evra po satu. Osim toga, milion ljudi radi pod kratkotrajnim ugovorom na određeno, a čak sedam miliona ljudi radi takozvane mini-poslove u kojima se zarađuje 400 evra mesečno, što je duplo manje socijalne pomoći koju prima svaki nemački građanin koji duže od godinu dana nema posao.
Prema rečima Suzane Kal Pasot, direktorke socijalne službe u Berlinu, samo u glavnom gradu Nemačke čak 125.000 zaposlenih sa punim radnom vremenom i skoro 22.000 samostalnih preduzetnika prima i dodatnu socijalnu pomoć kako bi imala iole pristojan život.
Kada se malo dublje sagleda nemačka ekonomija ispostavlja se da je reforma koja je doprinela uspehu u isto vreme i zaslužna na sve veće raslojavanje unutar nemačkoj društva. Prvi sloj su menadžeri u velikim kompanijama koji zarađuju basnoslovne sume novce, koje se broje u milionima evra. Drugi sloj prima pristojne plate i tu spadaju obrazovani i dobro obučeni ljudi, takozvani „beli okovratnici”, kao i „plavi okovratnici” koji rade u modernoj industrijskim postrojenjima. Treća grupa su poluobučeni i neobučeni radnici koji primaju izuzetno niske nadoknade za rad. Međutim, za raziku od pre deceniju i po, u ovom trećem najskromnije plaćenom sloju ljudi sve više se nalaze i zanimanja koja su nekad bila niži srednji sloj ali i značajan deo zaposlenih, kao što su učitelji, trgovci, kuvari ili konobari.
Za razliku od brojnih Nemica Kirsten Dueli je, zahvaljujući podršci supruga koji ima dobru platu, uspela da se izbori sa kratkotrajnim poslovima. Doduše, rešenje je našla u Cirihu tako da svaki dan putuje na posao iz Nemačke u Švajcarsku.
„U Nemačkoj je sistem tako napravljen da čovek može da preživi. Međutim, kad je čovek bez zaposlenja na vidiku, poprilično brzo vas stiže socijalno propadanje. Kada ne zarađuješ ništa ili primaš izuzetno malo pa ne možeš da odvojiš novac da uplaćuješ u dodatni penzioni fond, ti zapravo otvorenih očiju ideš direktno u siromaštvo koje ćete zadesiti u starosti”, kaže ona i za to navodi primer svoje zaove koja ima 55 godina, nema dece i živi sama. „Ona je ceo život radila loše plaćene poslove i u poslednje vreme razmišlja da donira svoje telo u naučne svrhe nakon svoje smrti, tako da barem time pokrije troškovi sopstvene sahrane. Kako kaže, nema osiguranje koje će pokriti trošak sahrane, a nema srca da svoje rođake dodatno opterećuje. Meni je to prilično zastrašujuće”.
-------------------------------------------------------------------
Četiri sveta u jednoj fabrici
U nedavnom istraživanju nemački „Špigl” je na primeru četiri zaposlena u fabrici automobila „Audi” najslikovitije pokazao kako u jednoj istoj firmi postoje čak četiri različita sveta. Jedan predstavlja radnica koja radi u fabrici automobila, ali je formalno zaposlena u agenciji koja pruža usluge „Audiju” pa tako zarađuje 800 evra manje od radnika na istom poslu koji ima stalnozaposlenje baš u „Audiju”. Ta radnica nema nikakvog dodira sa bonusima i visinama plata u „Audiju”, što je slučaj i sa njenim kolegama u istoj fabrici koji rade preko agencije za privremeno zapošljavanje i zarađuju samo oko 10 evra po satu. U istoj toj fabrici stalnozaposleni koji je zadužen za farbanje novih automobila ima bruto platu oko 3.300 evra i pritom ove godine će od „Audija” dobiti bonus od čak 10.000 evra. Bez obzira na ove beneficije on je sasvim drugi svet u odnosu na generalnog direktora „Audija” čija godišnja plata doseže neverovatnih 7,6 miliona evra.
Nenad Radičević
objavljeno: 26.11.2012.
