Izvor: Blic, 01.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najžešće čuvana granica na svetu
Najžešće čuvana granica na svetu
Za samo 26 godina, od 1975. do 11. septembra 2001, Amerika je imala više od 160 oružanih vojnih operacija. Činjenica da, u proseku svaka dva meseca SAD vode više od jedne oružane bitke van svojih granica razlog je zbog koga mnogi danas u svetu smatraju da je Amerika globalni siledžija i najmoćniji terorista, kaže Piter Skouen u'Crnoj knjizi Amerike' (uskoro izlazi iz štampe u Narodnoj knjizi iz Beograda (011/8487035; 3226427) 'SAD drži >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << rekord na polju agresije, međunarodnog terorizma, masovnih ubijanja, mučenja, zloupotrebe hemijskog i biološkog oružja, narušavanja ljudskih prava...' Razmere američkih zločina su tolike da je jedan analitičar izjavio da 'Svakom američkom predsedniku od 1945. do danas treba suditi kao ratnom zločincu', a jedan fizičar sa Masačusetsa da je 'Američka zastava simbol terora i smrti, straha, destrukcije i ugnjetavanja'. Uprkos tome, kaže Skouen, većina Amerikanac još uvek ne dovodi u vezu američke zločine širom sveta sa događajem od 11. sptembra 2001. Feljton koji sledi donosi najzanimljivije stranice 'Crne knjige o Americi' kojima se opisuje strahote američkih intervencija, od bezrazložnog bacanja dve atomske bombe na Japan, do brojnih slučajeva u kojima su SAD 'sponzorisale državne terorizme i podražavale ubilačke diktature'.
U Sjedinjenim državama Korejski rat je viđen kao traženi dokaz da je komunizam bio jedina velika pretnja bezbednosti zemlje. Pre rata, godišnji vojni budžet iznosio je 13 milijardi dolara. Za dve godine on se popeo na 50 milijardi i 'tako je rođen budžet za savremenu odbranu'.
Zaveštanje rata u Koreji bilo je stvaranje najžešće čuvane granice na svetu i generacija koje su se međusobno mrzele. Obe Koreje su, prvih dvadeset posleratnih godina, preživljavale privrednu depresiju sve dok sedamdesetih godina prošlog veka jug nije pretekao sever zahvaljujući prijateljskim odnosima sa Zapadom. Njegov bruto domaći proizvod u 2001. iznosio je 434,5 milijarde dolara; jug je imao 21,8 milijardi dolara godišnje proizvodnje. Polseratni period u obe zemlje obeležen je represivnim i antidemokratskim režimima. Sever je još uvek takav; Južna Koreja se u velikom stepenu liberalizovala 1987. godine.
Sjedinjene države su skinule sa sebe odgovornost za politički haos koje su stvorile 1945. godine. Ministarstvo spoljnih poslova na svom veb-sajtu kaže 'pitanje mira i sigurnosti na Korejskom poluostrvu je, pre svega, stvar o kojoj treba da odluči korejski narod'. Ipak, SAD su u Južnoj Koreji zadržale 37.000 vojnika, načinivši od nje ključnu bazu za svoje aktivnosti u regiji.
Što nas dovodi do napaćenog Severa. Ostavši bez podrške Sovjeta i pod stalnim pritiskom SAD, on nije dobro prošao. Njegov narod je očajno siromašan, delom zbog surovih ekonomskih sankcija od strane Amerike, a delom zato što četvrtinu svog takvog prihoda troši na vojsku - vojsku koju je najpre američko-ruska intervencija učinila neophodnom i čije su trenutne potrebe uvećane stalnim naporima Amerike da ovu malu naciju ocrni kao 'podlu' a sada još i kao trećinu osovine zla.
Ako i pretpostavimo da je Severna Koreja podla nacija, pitanje je ko je za to kriv? Čalmers Džonson, u svojoj knjizi 'Uzvratni udarac: Cena i posledice američke imperije', piše da Severna Koreja gaji svoj imidž međunarodnog nuklearnog zločinca (uglavnom zbog raketa koje prodaje ili menja za naftu sa drugim podlim nacijama, kao što su Pakistan, Iran Sirija ili Libija) zato što joj ta razmena pomaže da nahrani svoj narod i primora Sjedinjene države da je barem uključe u dijalog. Da Severna Koreja nije koristila to balansiranje na ivici nuklearnog rata, smatra Džonson, u nastavku postsovjetskog komunizma, postala bi izolovana kao Kuba.
Dijalog izazvan severnokorejskom trkom za naoružanjem, doveo je do Sporazumnog okvira 1994, dogovora sa SAD, Japanom i Južnom Korejom po kome bi Severna Koreja prestala da proizvodi svoj nuklearni arsenal u zamenu za ulanjanje trgovinskih sankcija, uključujući i one u vezi sa bankarstvom i izvozom magnezita, koji se koristi pri pravljenju američkog čelika i koga, osim u Kini, najviše ima u Severnoj Koreji. Sjedinjene države, Japan i Južna Koreja dogovorili su se i da organizuju i finansiraju zamenu nuklearnih fabrika (Severne Koreje) za postrojenja sa lakom vodom, čije potrošno gorivo ne može biti korišćeno za nuklearno oružje. U međuvremenu, Amerika je trebalo da obezbedi naftu neophodnu da se zameni snaga koju su proizvodili raniji reaktori. Severna Koreja prihvatila je da se reši svog opasnog potrošenog goriva (što je, na zadovoljstvo SAD, dovršeno 2000, prema veb sajtu Stejt deartmenta) i obe strane su se dogovorile da rade na normalizaciji svojih odnosa.
Amerikanci se nisu držali svog dela dogovora.
Umesto da isporuči naftno gorivo, kako je obećala, ili da uspostavi diplomatske i ekonomske odnose, kako je Severna Koreja očekivala, američka vlada se kolebala, često prebacujući krivicu na Kongres što ne uspeva da odobri sredstva za finansranje ovog novog odnosa. Njena pobuda je izgleda bila da Severnoj Koreji obezbedi taman dovoljno hrane da je spreči od izgladnjivanja, nadajući se da će njen sunovrat biti 'mekan', relativno nenasilan i pod kontrolom.
Avgusta 1998, Sjedinjene države najozbiljnijim tonom objavile su svetu da je Severna Koreja lansirala probnu raketu na Japan, objava koja je zapretila da Sporazumni okvir razbije u paramparčad. Ispostavilo se da je probna raketa bila satelit 'u vezi sa 50-godišnjicom zemlje'.
Nastaviće se...
