Izvor: RTS, 06.Okt.2015, 09:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Najveći svetski trgovinski sporazum bez Kine i Rusije

Potpisan je najveći svetski sporazum o slobodnoj trgovini. Sporazum obuhvata 12 zemalja Azijsko-pacifičkog regiona koje zajedno proizvode čak 40 odsto svetskog bruto proizvoda, ali su iz njega izostavljene Kina i Rusija.
U američkom gradu Atlanti, nakon višegodišnjih bilateralnih i multilateranih pregovora, potpisan je najveći svetski sporazum o slobodnoj trgovini – "Trans-pacifičko partnerstvo" >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << (TPP).

Sporazum su potpisali predstavnici 12 zemalja lociranih u Tihom okeanu ili na obodu Tihog okeana, među kojima su SAD, Kanada, Meksiko, Japan, Australija i Novi Zeland.
Tih 12 država generiše 40 odsto ukupnog svetskog bruto proizvoda, a incijativu za potpisivanje tog ugovora o liberalizaciji trgovine dala je američka vlada.
U budućnosti se očekuje i pristupanje drugih država regiona kao što su Južna Koreja, Filipini i Indonezija.
Iako geografski deo Azijsko-pacifičkog regiona, velike ekonomije Kina i Rusija od početka nisu bile uključene u taj projekat za liberalizaciju trgovine pod američkim vođstvom. 
Ekonomska i politička korist za zemlje potpisnice
Od Trans-pacifičkog partnerstva očekuje se da potpisnicama omogući godišnji ekonomski rast od bar jedan odsto, te generiše ukupnu dobit u iznosu od 380 milijardi dolara godišnje.
Ovo partnerstvo moglo bi da ubrza liberalizaciju trgovine u drugim delovima sveta inspirišući potpisivanje sličnih sporazuma koji bi uključivali Kinu, Indiju i Evropsku uniju.

U zemljama poput Japana i SAD, sporazum se doživljava ne kao ekonomski sporazum, već i kao dogovor koji doprinosi jačanju bezbednosti, budući da će državama potpisnicama omogućiti jaču ekonomsko-političku integraciju i tako poslužiti kao protivteža rastu kineske moći u regionu.
Kritike Trans-pacifičkog sporazuma
Neki ekonomisti, uključujući tu i američke, smatraju da je TPP, iako po imenu sporazum o "slobodnoj trgovini", zapravo dogovor o "admistriranoj trgovini", jer mnoge carine i kvote, mada znatno umanjene, ipak ostaju, a o njima su odlučivale birokrate država potpisnica.
Mnogi analitičari ističu da su pregovori uglavnom vođeni u tajnosti i da je u ovom trenutku teško izneti sud o njegovim efektima, jer konkretan sadržaj u znatnoj meri još uvek nije poznat.
U SAD i Kanadi postoji zabrinutost da će novi sporazum, zbog toga što predviđa mnogo niže carine na uvoz, dovesti do masovne seobe njihovih fabričkih postrojenja u zemlje poput Malezije i Vijetnama, gde je jeftina radna snaga.
To će dovesti do produbljenja problema nezaposlenosti u SAD i Kanadi i stvoriti situaciju gde će severnoamerički potrošači kupovati za istu ili malo manju cenu proizvode severnoameričkih kompanija uvezene iz jugoistočne Azije ili južne Amerike.
Pri tome će najveću korist izvući velike sevenoameričke kompanije, koje su i lobirale za liberalizaciju trgovine, jer će radna snaga u pomenutim regionima u razvoju biti nisko plaćena i morati da se zadovolji prosto činjenicom da je dobila priliku za zaposlenje, dok severnoamerički potrošači neće u bitnoj meri osetiti pad pritiska na svoje novčanike, jer će kompanije prigrabiti novac nastao smanjenjem troškova proizvodnje kao svoj profit.
Američka automobilska industrija snažno se protivi odredbama sporazuma koje se odnosi na smanjivanje carina na uvoz japanskih vozila i delova, pošto one uključuju i mašine i komponente koje su japanske firme proizvele u zemljama koje nisu potpisnice sporazuma kao što je Tajland, gde svi najveći japanski proizvođači automobila imaju svoje fabrike.

Sa druge strane, u Japanu vlada zabrinutost da će zemlje poput SAD, Kanade i Australije, koje poseduju ogromnu teritoriju i puno obradive zemlje ugušiti domaću poljoprivredu masovnim izvozom jeftinih žitarica, voća, mlečnih proizvoda i mesa.
Takođe, postoji i strah da bi američke farmaceutske kompanije mogle da kroz mehanizam sporazuma koji se odnosi na intelektualnu svojinu na duži rok onemoguće proizvodnju jeftinih, generičkih lekova u Azijsko-pacifičkom regionu.
Naime, one su privolele administraciju predsednika Obame da traži da se u tekst sporazuma unese uspostavljanje dužih rokova za zaštitu patenata, što praktično znači duži monopol američkih farmaceutskih giganata na lekove potrebne za obuzdavanje i lečenje najtežih bolesti. 
TPP sada ide na ratifikaciju u parlamente zemalja potpisnica, pa se smatra da će za njegovo stupanje na snagu biti potrebno bar još godinu dana.
Oči privrednika i medija naročito će biti uperene na američki Kongres, jer Sjedinjene Države ulaze u izbornu godinu. 

Nastavak na RTS...