Izvor: Blic, 30.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najluđi tobogani sveta
Najluđi tobogani sveta
Mozak ne može više da ide u korak: samo delić sekunde ranije noge su štrčale put neba, a 20 metara niže skoro dodiruju zemlju. Svima su iskolačene oči i razjapljena usta. U roku od tri sekunde ljudi su dva puta visili naglavačke iako sede privezani za sedišta. Vagoni jure brzinom od 90 kilometara na sat prema zemlji. Jedan muškarac vrišti kao tinejdžerka koja gleda sve do sada snimljene horor filmove odjednom. Posle kratkotrajnog lebdenja, tela >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su svom silinom pritisnuta u sedišta. Ljudi nisu više sigurni da li vrište ili su im samo razjapljena usta, beskrvni nokti zariveni su u sigurnosne pojaseve, a glave se klate kao pingpong loptice.
Da postoji transportno sredstvo do pakla, verovatno bi to bio tobogan kao što je 'Eurostar' i pakao bi postao omiljeno odredište. Kod 'Eurostara' i drugih sličnih tobogana tačno se zna šta se traži: treba da budu viši, strmiji, duži i brži. U junu je u Kaliforniji izgrađen najstrmiji tobogan na svetu. Onaj ko ima dovoljno hrabrosti da se provoza 'Xceleratorom', sunovratiće se po vertikalno postavljenoj šini postižući za samo 2,3 sekunde ubrzanje od nula do 131 kilometar na sat. U evropskom parku Rust postavljen je u proleće najviši tobogan u Evropi (73 metra), a u britanskom parku Torp izgrađen je marta meseca prvi tobogan na svetu koji ima 10 petlji što znači da isto toliko puta ljudi vise naglavačke.Publika traži više spektakularnosti, napetosti i uzbuđenja, ali izgleda da su sada - bar kada je reč o toboganima - dostignute granice. To misli i građevinski inženjer Verner Stengl u čijem je birou u Minhenu projektovano 450 od 900 tobogana širom sveta. 'Teško da možemo 'putnike' da izložimo većim opterećenjima', kaže šezdesetšestogodišnji kreator zabave koja objedinjuje strast i strah. On s ponosom može da kaže da se u mnogim metropolama - u moskovskom Gorki parku, u bečkom Prateru, u Diznilendu u Parizu, u Australiji - na njegovim toboganima ljudima prevrću creva.
Putnici na toboganu se dele na drekavce i ćutologe; na one koji se smelo guraju u prve redove i hvalisavce i na one koji nevoljno idu za njima - znači na hladnokrvne i plašljive. Ima i onih koji su prividno hladnokrvni, ali onda izgube živce i posle se nerviraju zbog fotografija na kojima su im lica iskrivljena od užasa. Malo je onih koji sami sednu u vagone. Muškarci se međusobno zadirkuju ili glume hrabre zaštitnike, dok žene vrište na sav glas. Kod njih se strah pretvara u slast.
Vrhunac nastupa u deliću sekunde pre nego što će se sunovratiti u bezdan, a vi ste svesni da ne možete više da izađete. Ali pre nego što se upuste u avanturu putnici moraju da skinu sve što bi moglo da odleti: minđuše, slušne aparate, naočare, pa i cipele. Uprkos propisima, radnici obezbeđenja često nalaze u podnožju tobogana mobilne telefone, pa čak i veštačke zube.
U trenutku kada se vagon sjuri, u mozgu se luči dopamin. Na taj način čovek zapada u stanje slično drogiranosti. Ko se provoza više puta zaredom, kod njega se stvara prava zavisnost i nikada mu nije dosta. On je takoreći u transu. CDC/SM
