Izvor: Blic, 06.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nad svetlima pozornice
Nad svetlima pozornice
Ponedeljak mu je bio poslednji radni dan. Pod svetlima koja život znače, nad daskama sa istim značenjem, u Narodnom pozorištu. 'Jedva čekam da prođe i ovaj dan', tiho govori. I, kao da ne veruje ni samom sebi, brižno i nežno miluje svetlosni pult, dok mu pogled setno luta niz pozornicu. Tu je Rajko Lazović proveo ceo svoj vek. Punu 41 godinu bavio se rasvetom u Narodnom pozorištu.
- A zaposlio sam se sasvim slučajno. Prolazim te 1961. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godine kraj Narodnog pozorišta, vidim nekakav red se otegao. Stanem i ja u red, kad ono raspisan nekakav konkurs. Prime i mene, kažu: 'Dođi sutra'. Ja dođem. Dočeka me Boža Mandić, šef rasvete. Gleda, sve petice u mojoj knjižici, školske pohvale, češka se po glavi, pa mi objašnjava: 'Vidim da si neiskvaren, nisi ti za ovo. Ako ovde ostaneš, nikada čovek od tebe neće biti'. Ipak, ostanem. A ono za čoveka, neka drugi sude.
Prvo gostovanje, odemo u Zagreb. Završi se predstava, spremamo mi opremu, kad priđe Boži neki Ermenc, metar i žilet, i viče: 'Ovi tvoji pokupili i moje kablove!' 'Ma, kakve tvoje kablove', ubeđuje ga Boža. 'Jesu, pokupili su i moje kablove', navalio Ermenc. 'O, čoveče, ovo moji neće ni svoje kablove da pokupe, a ne još i tvoje', odbrusi mu Boža i konflikt se kroz smeh završi.
Dosta se putovalo tih godina. Preko 30 zemalja širom sveta sam sa pozorištem obišao. A išli smo i ovuda, po Srbiji, da muzički opismenjavamo narod. Krenemo, negde 1962. godine u Jagodinu, sa Operom. Dok sam se ja znojio i mučio oko reflektora i kablova, svaki čas dolazi po neko dete iz obližnje gimnazije. Jedno pita: 'Peva li Silvana?' Ja, da ga se otarasim, odgovorim da peva, drugo pita za ne znam koga, opet ja, da ga se otarasim, potvrdim. Počne predstava, u sali krkljanac. Ispunili salu, stoje pored zidova, sede između redova. Nema dovoljno mesta. Kada su ukapirali, posle prve pauze ni desetoro ih ne osta, a i ja sam se jedva izvukao.
Voleo sam oduvek kolegama da kuvam kafe, i kod mene su se uvek okupljali. Kad je Berček došao za upravnika siđe kod mene da zavodi red. 'Je l’ majstor Rajko, imaš li ti rešo?', pita me. 'Nemam, ali mogu za pet minuta da ga napravim', odgovorim mu. 'A znaš li da je zabranjena upotreba rešoa po kancelarijama?', opet će on. Izvadim ja lonče, gurnem dve žice u njega, voda provri. Zbrčkam kafu i kažem: 'Evo ti rešo'. Zinuo on, ne veruje očima, al’ i popi kafu. I dolazio je posle stalno kod mene. Rešo nije lovio.
Otac mi bio prvoborac, zaglavio na Golom otoku. A ja sa 19 godina postao član Saveza komunista. Na vratima mi, eno je, i danas petokraka. Kada su ih ono skidali, narede i meni da moju skinem. 'Niti ću je ja skidati, niti ćete vi', odgovorim im i privežem je na struju. Jedan probao, drmnulo ga, ostavili je. E, sada obećavaju čim odem da će je skinuti i dovesti popa da osvešta prostoriju.
Ja sam dete Narodnog pozorišta. Promenio sam osam upravnika i 13 tehničkih direktora. Oni su odlazili, ja ostajao. Sada je vreme i za mene. Ova zgrada je izgubila dušu. I nije mi žao što odlazim u penziju. Možda ću još sanjati pozorište, ali zarašće i ta rana. Tako priča Rajko svog poslednjeg radnog dana u Narodnom pozorištu. Rajko Rosić Gvozdeno pile
Đoko Vještica je bio statista na početku svoje karijere. U jednoj predstavi zadatak mu je bio da unese tacnu sa piletom, viljušku i nož Ljubiši Jovanoviću. Nosi on onaj poslužavnik iznad glave i žonglira, a nama ono pile stalno pred nosevima. Jednom nas neka glad beše obuzela, pa mu uzmemo pile i zamenimo ga velikim šrafom. Spusti Đoko poslužavnik i zabezekne se, zamrzne, ali Ljubo ukapirao pa se žali publici: 'Eto, draga publiko, na šta je spalo Narodno pozorište. Ni za pile nememo, pa nam umesto njega donose nekakvu gvožđuriju'. I dobije aplauz.
