Izvor: Politika, 14.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Načeta "moralna ikona"
Nosio uniformu esesovaca: glasoviti nemački pisac najverovatnije ne bi dobio Nobelovu nagradu da se znalo za njegovu nacističku epizodu
TRAGOM VESTI
Iznenadno priznanje Gintera Grasa (1927) da je krajem rata pripadao elitnoj nacističkoj vojnoj formaciji, diviziji "Frundsberg", koja je bila stacionirana u Drezdenu, odjeknulo je u nemačkom letnjem političkom zatišju, ali i u svetu, kao, ne samo medijska, bomba.
Pisac "Limenog doboša", koji je postao planetarno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << glasovit kao nemirna i kritička savest i svest posleratne (zapadne) Nemačke, angažovani levičar i žestoki borac upravo protiv ćutanja u traumatičnom nemačkom suočavanju sa prošlošću, sam je tvrdo, do pre neki dan, ćutao više od šest decenija o mračnoj epizodi iz sopstvene prošlosti.
Nikom, naime, ni svojim sinovima i kolegama, osim supruzi, nikad nije izustio ni reč o tome da je nosio uniformu elitne nacističke vojne formacije.
Učinio je to prvi put u razgovoru sa novinarima "Frankfurter algemajne cajtunga", povodom izlaska iz štampe njegove memoarske ispovesti (septembar), objašnjavajući da je ta činjenica bila presudna za pisanje memoara. To ga je, kaže, sve više opterećivalo, kao mora, koje je morao da se oslobodi.
Ispričao je kako se dobrovoljno javio u mornaricu, ali tamo nije bio potreban. Jednog dana je stigla naredba da je regrutovan u elitnu esesovsku jedinicu, što je sedamnaestogodišnjem Grasu, priznaje, imponovalo. Pripadnici tih jedinica odlazili su tamo gde je najteže i najopasnije, iako on sam, navodno, nije ispalio ni metka. Spomenuo je još jedan intrigantan detalj: u američkom zarobljeništvu sreo je ispisnika Jozefa, koji je, za razliku od Grasove preokupacije umetnošću, snovao o crkvenoj karijeri. U pitanju je bio, očigledno, Jozef Racinger, sadašnji papa Benedikt 16. Na taj detalj iz njegove biografije skretali su, u vreme izbora za papu, pažnju posebno britanski listovi.
Sopstveno amnestiranje
Svoju ratnu biografiju Gras je, inače, decenijama svodio samo na benignu ulogu koju je kao golobradi momak, petnaestogodišnjak, najpre imao u "radnoj službi", a potom, krajem rata, kao ispomoć u protivvazdušnoj odbrani, dok nije stigao u američko zarobljeništvo.
Amnestirajući tako samoga sebe, stvorio je manevarski prostor za nemilosrdnu i razarajuću reč o nacističkom ludilu i, zajedno sa Hajnrihom Belom, postao "moralna institucija" i "ikona" jedne nove Nemačke, stvaralac čijem je nespornom literarnom delu upravo njegov politički i etički angažman obezbedio respekt i nepodeljena priznanja.
Malo je verovatno da bi, inače sjajni, i trenutno najpoznatiji savremeni nemački pisac, dobio Nobelovu nagradu da se znalo za ovaj "detalj" iz Grasove biografije koji, više zbog njegovog prikrivanja, pada kao teška senka upravo na moralni integritet čoveka koji je, uvek i svuda, dizao glas (podržao je, pored ostalog, i bombardovanje Jugoslavije, na podlozi teze o "sprečavanju humanitarne katastrofe" na Kosovu) i drugima "držao lekcije".
Jedan od osnivača čuvene "Grupe 47", angažovani levičar i član Socijaldemokratske partije Nemačke, čije kandidate za savezne kancelare je, od Vilija Branta do Gerharda Šredera, aktivno pomagao, ulazeći srčano u izbornu arenu, strastveni polemičar, uživao je zaista autoritet neprikosnovenog žreca čija reč je bila ravna presudi.
Protivurečna reagovanja
Spomenik koji hoda je sada načet i ozbiljno uzdrman, iako je nemačka intelektualna elita povodom iznenadnog Grasovog priznanja veoma podeljena.
Nešto stariji od Grasa, Valter Jens (83), podseća da se svako u jednom trenutku upita šta je, u svom dugom životu, zaboravio da kaže. Učinio je to i pisac "Limenog doboša" i time zaslužio njegov, Jensov, respekt. S respektom barata i poznati istoričar Arnulf Baring. Ostaje, međutim, kaže Baring, pitanje zašto Gras nije ranije rekao istinu.
Njegov kolega Mihael Volfson upozorava da je Gras propustio "zlatnu priliku" da to učini 1985, kada se progresivna intelektualna i politička elita "digla na noge" povodom posete američkog predsednika Ronalda Regana, na izričito i uporno insistiranje tadašnjeg kancelara Helmuta Kola vojničkom groblju u Bitburgu, gde su, pored ostalog, sahranjeni i, kako se sada ispostavlja, Grasovi kameradi iz esesovskih vojnih formacija. Mogao je, kaže Volfson, tada da objasni svetu šta se zaista događalo u vreme nacizma i kako su se mladići poput Grasa našli u njihovim elitnim jedinicama.
Nije to učinio. I dok mu jedni to opraštaju, upozoravajući da je velikom piscu najbolja odbrana i legitimacija njegovo angažovano i nesporno delo, drugi mu, uz sav obzir, teško zameraju prećutkivanje sopstvene istine.
Valter Kempovski ocenjuje Grasovo priznanje kao "zakasnelo", a Grasov biograf Mihael Jirgs konstatuje, očigledno gorko i razočarano, da je ovo "kraj jedne moralne instance". Književni istoričar Helmut Karasek je uveren da bi, inače zaslužena Nobelova nagrada, izostala da se znalo za Grasovu nacističku epizodu.
Neprikosnoveni "patrijarh" nemačke književne kritike, poreklom poljski Jevrejin, Marsel Rajh Ranicki je demonstrativno odbio da se javno oglasi povodom zakasnelog Grasovog priznanja: njih dvojica su često ukrštali polemička koplja.
Miroslav Stojanović
[objavljeno: 14.08.2006.]
