Izvor: Politika, 05.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na tragu zločina
Svako ima svoj izbor. Izabrao sam kritičku distancu i počeo da se bavim temom ratnih zločina koje su počinili Hrvati
Novinar Drago Hedl je i u najtežim, ratnim vremenima, kada je vlast od novinara tražila patriotizam a ne profesionalizam, ostao veran osnovnim postulatima novinarstva. Isteran iz "Glasa Slavonije" jula 1991, Hedla ratne prilike nisu omele da kao saradnik splitskih listova istražuje zločine koje su hrvatske snage počinile nad civilima, prevashodno Srbima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Osiječko-baranjskoj županiji. Za uzvrat trpi pretnje domoljuba koji ga optužuju da skrnavi domovinski rat. Ipak, njegovi tekstovi mnogima vraćaju veru u pobedu pravde, a ove godine doveli su i do pritvaranja Branimira Glavaša, nekadašnjeg komandanta odbrane a zatim i gradonačelnik Osijeka.
Hedlu je priznanje za otvaranje osetljivih tema odao Međunarodni centar za novinarstvo, pa smo razgovarali u Osijeku uoči njegovog puta u Vašington, gde će 15. novembra primiti prestižno priznanje u čijem obrazloženju piše da je nagradu zaslužio za "izvrsnost u novinarstvu". Hedl želi da veruje da je pravosuđe Hrvatske na putu da završi posao koji je on kao novinar počeo pre 15 godina i nada se da će uskoro pisati putopise a ne teme koje "izazivaju nesanicu i mučninu u želucu".
Pretili su Vam smrću, nosite glavu na poslužavniku dok istražujete zločine počinjene nad Srbima u Osijeku i okolini tokom rata. Šta vas motiviše?
– Niko ne može da kaže da je nešto morao da čini, svako ima svoj izbor. Mogao sam, poput kolega, da se priklonim vlasti, da je glorifikujem. Izabrao sam kritičku distancu i počeo da se bavim temom ratnih zločina koje su počinili Hrvati. Frustrirala me je politička floskula koja je bila i deo političke prakse u Hrvatskoj, a koju je izrekao predsednik Vrhovnog suda Hrvatske, najviši pravni autoritet u državi, rekavši da su Hrvati vodili odbrambeni rat, stoga nisu mogli da čine zločine. Znao sam da to nije tačno. Nizom tekstova dokazao sam da su i Hrvati, bez obzira na to što su bili žrtve agresije i vodili odbrambeni rat, učinili stvari koje ne služe na čast onome za šta su se borili. Detaljno sam istražio ono što se događalo u sredini u kojoj živim. Jeste Osijek tokom rata teško živeo, ali nije junaštvo izvoditi ljude iz podruma i kuća, odvodili ih na obalu Drave i likvidirati, kako bi iskazali "domoljublje". Moje pisanje je mnoge iritiralo, posebno ljude koji su bili umešani u zločine, a koji su bili i visoko pozicionirani u hrvatskoj politici.
Kako ste uverili počinioce zločina da progovore o egzekucijama?
– Istraživao sam predanja koja su kolala gradom i došao do zastrašujućih saznanja da to nisu bili usamljeni ekscesi, pa se neko oteo kontroli ili iz očaja ili želje za osvetom počinio zločin. Postojao je plan nekolicine ljudi i pojedinaca u hrvatskoj vojsci koji su to sistematski sprovodili. Razotkrivanje zločinaca ne umanjuje ono što su činili istinski hrvatski domoljubi koji su časno branili zemlju. Jedan deo njih shvatio je rat kao priliku u kojoj je sve dozvoljeno. Neki su to iskoristili da "naplate" stare račune, drugi su ljude iz ćefa odvodili iz njihovih kuća i likvidirali samo zato što su "naopakih krvnih zrnaca". U Osijeku je tada vladala sumanuta ideja da Srbima treba poslati poruku, pa su ubistvom desetak viđenijih Srba drugima dali znak da odu. U tome su, na žalost, delimično i uspeli.
Nije li teško posle raskrinkavanja počinitelja živeti u sredini gde neki u vama vide heroja, a drugi najgoreg izdajnika?
– Mnogo je više onih koji me podržavaju, doduše tiho, u prolazu me potapšu po ramenu i kažu: "Nastavite tako, nemam dovoljno hrabrosti da stanem glasno uz vas". Čini se da je više onih koji prete jer su bučni, halabukom kompenzuju manjinski položaj u društvu. Većina želi da se to raščisti, jer dok se ne budu imenom i prezimenom identifikovali svi oni koji su zločine činili, do tada će grad nositi hipoteku zločina.
Izgledalo je da Glavašu nikad neće biti određen pritvor, a onda mu je dopušteno da izbegne hapšenje i naizgled dobrovoljno ode u zatvor?
– Glavaš je od procesa napravio estradnu predstavu. On do poslednjeg dana nije verovao da će mu odrediti pritvor. Smatrao je da njegova harizma i snaga još tolika da mu niko ništa ne može. Bilo mu je zgodno da bude žrtva, da se prikaže kao meta staljinističkih i inih progona, kako bi što više politički profitirao. Prevideo je težinu optužbi i dokaza koje je policija tokom godinu dana otkrila. Glavaš je verovao da će mu Šeks, Sanader, možda Mesić, pomoći da se izvuče. Išlo mu je dobro dok sudije nisu bile sklone da potpišu nalog za njegovo pritvaranje, jer je i među njima dosta onih koji misle da bi se time zamerili Glavašu i nomenklaturi na vlasti. Tako je Glavaš, iako okrivljen za teška nedela, otišao na Svetsko fudbalsko prvenstvo, otvarao svoju veb stranicu i objavljivao iskaze svedoka, svakodnevno bio u medijima, koristio priliku da bude na naslovnim stranama. Vodio je kampanju praćenu žestokom retorikom prema premijeru Sanaderu i Vladimiru Šeksu, predsedniku Sabora, uveren da će snaga njegovih napada onemogućiti potez kojim bi potvrdili da on nije žrtva političke harange. Prevario se, ofanziva nije ispala najbolja odbrana, iako je u jednom trenutku izgledalo da istraga gubi konce, svedoci su bili zastrašeni, pretilo je da će se Glavaš izvući. Onda je policija temeljnim radom napravila "porodični album" u kome je precizirala ko, kad i na koji način pritiska svedoke. Državni tužilac Mladen Bajić učinio je veliku grešku što u startu nije tražio pritvor za Glavaša, pustivši ga da se brani sa slobode. Uvideo je grešku i tek u trećem pokušaju uspeo da izdejstvuje Glavaševo pritvaranje. Presudno je uticala međunarodna zajednica, tačnije Evropska komisija koja je intervenisala kod Sanadera i upozorila ga da se vrlo loše gleda na tu sudsku farsu u Hrvatskoj. Sanader je odmah "kao građanin" izjavio da je zabrinut zbog stanja sudstva u državi; usledilo je groteskno ponašanje vlasti – saborska komisija koja odlučuje o imunitetu poslanika u roku od 24 sata donela je potpuno suprotnu odluku nego prethodnog dana, isto i Županijski sud u Osijeku. Dakle, politika im je rekla da prestanu s tom lakrdijom. Dobro je što su dokazi koje policija ima toliko su čvrsti, ima mnogo svedoka, pa će se Glavaš sad teško izvući.
Prvi ste objavili intervju sa ključnim svedokom Glavaševih zločina Krunoslavom Fehirom, koji je time i sebe poslao na optuženičku klupu?
– Fehir je u vreme "slučaja garaža" imao svega 16,5 godina. Tada, kada su svi pametni roditelji svoju decu sklanjali iz rata, njegov otac Josip doveo ga je u rat, u Branimirovu postrojbu. Krunoslav me je pozvao i rekao da s time više ne može da živi i progovorio je. Za razliku od Glavaša, on se pokajao, izvinio porodicama žrtava, iako je utvrđeno da nije on ubio Čedomira Vučkovića, koji je mučen u garaži i umro od trovanja kiselinom iz akumulatora koju je bio prisiljen da popije.
Fehira je policija morala da dislocira iz Osijeka. Jeste li pomislili da odete iz Osijeka?
– Nikada, rođen sam u ovom gradu i tu ću ostati. Moj odlazak iz Osijeka predstavljao bi predaju. Znam da je Glavaš jednom razmatrao postoji li pravna mogućnost da me proglasi nepoželjnim građaninom i deportuje iz Osijeka.
Sada ste svedočili protiv Glavaša. Omča se steže?
– Ima nade za pravdu, a zanimljivo je da Glavaš štrajkom glađu reaguje na istragu o likvidacijama na Dravi, tvrdeći da s tim nema nikakve veze, čime je nehotice potvrdio da ima veze sa likvidacijom Vučkovića i ubistvima sumpornom kiselinom u garaži. Slučaj "selotejp" je serija ubistava na Dravi – građane su odvodili u Dubrovačku ulicu u Osijeku, tukli, maltretirali, onda sproveli na Dravu, pucali u potiljak i bacali u reku. Radoslav Ratković je to preživeo i u istrazi ispričao šta se događalo u Dubrovačkoj ulici. Pronađeni su izvršioci zločina, pripadnici samostalne uskočke satnije, jedinice koja je obavljala likvidacije. Oni svojim iskazima terete Glavaša kao nalogodavca za ubistva. Saterani su u ćorsokak, jer je Glavašu bliska osoba tokom rata, njegova sekretarica Gordana Getoš-Magdić, sve priznala i uputila policiju na trag ko su ostali akteri. Uhapšena su šestorica a četvorica su priznala učešće u likvidacijama. Jedan od njih je i sam umalo bio žrtva; on je pucao u Ratkovića i promašio dva puta, tačnije dva puta su ga pogodili u isto mesto u obraz i metak je izašao kroz vilicu, povreda nije bila smrtonosna. Glavaš je odredio da se kazni onaj ko je promašio Ratkovića, za opomenu drugima. Vezali su ga selotejpom i poveli put Drave, ali ga je Dino Kontić, jedan od šestorice uhapšenih, pustio da pobegne jer nije hteo da puca "u hrvatskog vojnika". Toliko o monstruoznosti mehanizma tih likvidacija.
Otkrili ste da je postojala "metodologija likvidacija"?
– Bili su organizovani u tzv. trojke. Jedinica je bila podeljena na tri segmenta, jedni su odvodili ljude iz kuća, drugi sprovodili torturu u Dubrovačkoj, a treći likvidacije. U trojci za likvidacije uvek su bila dva stalna pripadnika samostalne uskočke satnije, a treći nije znao šta ga čeka. Na obali Drave bi mu gurnuli oružje u ruke i rekli: "Pucaj". Kao obred inicijacije, dokaz lojalnosti pripadnosti jedinici. Slučaj dopisnice "Politike" Snežane Berić dokazuje da su ljudi privođeni Glavašu, u Dubrovačku ulicu. Berićeva je imala sreću, kako sam čuo, da je Milošević telefonirao Tuđmanu, što joj je spaslo život. Mada je i Glavaš u jednom intervjuu tvrdio da ona njemu treba da zahvali jer joj je spasao život. Time je priznao da je bio gospodar života i smrti. Likvidacije uglednih sugrađana Srba trebale su da upozore druge; Glavaš je u intervjuu "Slobodnom tjedniku" 1991. rekao da se te srpske napasti treba osloboditi. Očito je postojao program "redukcije broja Srba", a kako nisu mogli ništa da učine onima koji su bili s druge strane rovova, svetili su se onima koji su bili "pri ruci" u Osijeku, iako nisu ništa nažao učinili.
Hoće li za naših života te rane biti zaceljene?
– To je moguće samo ako pravda bude zadovoljena i svi inspiratori, organizatori i izvršioci zločina budu osuđeni. Ako pravda ne stigne nalogodavce zločina, bojim se da bi nas ponovo mogla stići zla sudbina. Iz ovog rata je ostalo mnogo toga što na obe strane stvara frustracije i vapi za sudskim epilogom. Ako se bude rešio "slučaj Osijek", uz u najvećoj meri rešen "slučaj Gospić" i otvaranje "slučaja Vukovar", jer Merčep će biti uskoro aktuelizovan, ostaju još Sisak, "Oluja" i "Bljesak", čime bi na najvažnijim punktovima gde su se u Hrvatskoj dešavali zločini – pravda bila zadovoljena. Isto je potrebno učiniti i u Srbiji i u Bosni. Velika je odgovornost na aktuelnim rukovodstvima sve tri države do to isteraju do kraja. Ukoliko to ne urade, bojim se da će biti propuštena velika šansa.
-----------------------------------------------------------
Kao prst i nokat
– Glavaš je pre desetak dana najavio da će pokazati dokumente od kojih će se mnogima zavrteti u glavi. Da ima ono čime preti, verujem da bi to već upotrebio. Ali u pravu je kad kaže da je Šeks sve znao – njih dvojica funkcionisali su kao prst i nokat, a među bliskim saradnicima ne može biti većih tajni. Šeks je znao šta se dešavalo u gradu, tim pre što se ubistvo Vučkovića dogodilo u garaži u istom dvorištu u kome je sprat iznad Glavaša bio Šeks. Drugo je pitanje je da li je Šeks bio nalogodavac Glavašu ili Glavaš njemu, kako se često priča po Osijeku.
Svetlana Vasović-Mekina
[objavljeno: 05.11.2006.]
