Izvor: Politika, 25.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na odru razdora
Unuk generala Pratsa ubijenog u egzilu u Buenos Ajresu i unuk generala Pinočea mogli su da budu najbolji prijatelji Odavno jedna sahrana nije izazvala toliko analize u svetu i kod kuće u Čileu kao što je to bila Pinočeova. Mnogi se pitaju da li je devedesetdvogodišnji diktator uopšte umro ili je kao ideja o nasilnom prekidu demokratskih procesa pod izgovorom spasa nacije od "većeg zla" ostao besmrtan.
Dva generalska unuka ispričala su na sahrani najjednostavniju priču >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o komplikovanoj i suptilnoj borbi podeljenog Čilea da se oporavi od olovnih vremena. Čitavih 16 godina pošto je diktator sišao sa svog pijedestala i zlatnim padobranom neozleđen se spustio na krvavu zemlju, njegovom sahranom postalo je jasno da je u nasleđe potomcima ostavio raspolućenu zemlju. Jedan je unuk generala Pratsa, koga su Pinočeovi odredi smrti likvidirali u Buenos Ajresu, pošto im je i u egzilu bio suviše opasan. Drugi je unuk Augusta Pinočea, koga su posle dedine sahrane, gde je prizivao "herojska vremena", prozvali u Čileu Pinočetić.
Pljunuo na kovčeg
U svitanje 11. decembra Kvadrado Prats došao je pred vojnu akademiju, gde se odavala pošta i mimohod pored odra preminulog Augusta Pinočea. Bilo je to solomonsko rešenje da se nekadašnji neosuđeni nasilni šef države ne sahrani uz državne počasti, ali da mu se ipak kao bivšem komandantu kopnene vojske (jedina funkcija na koju je izabran legalnim putem) priredi izvesna pogrebna ceremonija, kako to ne bi suviše iritiralo vojnu strukturu i obožavaoce pokojnika.
Mladi Prats svakako nije među njima, ali je prerušen u poklonika "lika i dela" strpljivo i skrušeno čekao na svoj red do odra. Pred očima karabinjerosa i čuvara kovčega pljunuo je na kristalno staklo iza koga je virio lik pokojnika u punoj svečanoj uniformi i sa svim ordenjem koje u starosti, pritisnut blokadom svojih milionskih računa u američkim bankama, nije stigao da rasproda. Smesta su ga uhapsili prisutni karabinjerosi, ali su ga nekoliko blokova dalje od ove vojne akademije ipak pustili.
Priča unuka generala Pratsa, koji je posle ovog čina zbog "nevaspitanja i nedoličnog ponašanja" otpušten sa posla službenika u gradskoj vladi, naravno, priča je i o Čileu. Počela je pre trideset i tri godine, u ranu jesen 1973. godine, kada je general Karlos Prats rešio da, suočen sa nezadovoljstvom u vojnim redovima, podnese ostavku na mesto glavnokomandujućeg u armiji. Na svoje mesto socijalističkom predsedniku Salvadoru Aljendeu preporučio je najvernijeg među generalima, najodanijeg demokratski izabranim vlastima, svog prijatelja Augusta Pinočea. Salvador Aljende i njegova ekipa sa velikim zadovoljstvom i poverenjem prihvatili su Pinočea. Oba poslednja Aljendeova ministra odbrane, Hose Toha i Orlando Letelije, bila su srećna što na visoko mesto u vojsci dolazi "stari dobri Pinoče".
Samo nedelju dana posle toga, 11. septembra 1973, zaslugom Pinočea, Aljende je bio mrtav, dva ministra u zatvoru, a general Prats proteran u Argentinu.
Ali novi vladar morao je potpuno da se oslobodi ljudi koji su nekad verovali u njega. Toha je ubijen u čileanskoj tamnici, nekoliko meseci posle puča, Letelije je ubijen u Vašingtonu 1976. godine, a generala Pratsa i njegovu ženu raznela je bomba u Buenos Ajresu, 30. septembra 1974. godine. Postavili su je Pinočeovi agenti, odgovorni za ubistva u Vašingtonu i za hiljade ubijenih u Čileu.
Kvadrado Prats imao je šest godina kada je čuo da su mu deda i baba poginuli u Buenos Ajresu. Ispostavilo se da je čovek koga je njegov deda smatrao svojim najboljim prijateljem, u godinama koje su sledile, ubio ili mučio još desetine hiljada ljudi, među kojima je i ubijeni general Bašele, otac sadašnje socijalističke predsednice Čilea Mišel Bašele.
Sve ostalo je poznata priča. Iako je 1990. sišao sa vlasti, sledećih osam godina, koristeći vešto zakone koje je sam nametnuo u vreme diktature, Pinoče nije dozvolio da iko od njegovih ljudi ili on sam odgovara za zlodela. Kasnije je usledio pokušaj da se Pinoče podvrgne pravdi na međunarodnom terenu, takođe neuspešan.
Bilo je sve to previše za unuka generala Pratsa koji je smatrao da bar na neki način treba da kazni diktatora. I učinio je ono što su mnogi u Čileu koji Pinočea smatraju zlotvorom nazvali nevaspitanjem.
Bizarni epilog
Ali kapetan Augusto Pinoče Molina, unuk pokojnika, takođe je u ovom bizarnom epilogu čileanske nekadašnje diktature osećao da pravda nije zadovoljena. Mimo zvanične najave, on je u borbenom govoru na sahrani svoga dede pozvao na povratak pinočeizma i nazvao herojima domovine svoga dedu i njegove sledbenike. Među govornicima na sahrani, on je pobrao najveći aplauz. Sutradan je zbog jasnog odstupanja od pravila vojne službe i hijerarhije otpušten sa posla. Ipak, zna se da je ovaj unuk rekao ono što mnogi u vojsci i van nje misle: da je Pinoče najznačajnija figura u istoriji Čilea, zaslužan za spas zemlje od komunističke opasnosti i za liberalne ekonomske reforme.
Da bi se ova dva Čilea pomirila, bilo bi potrebno da se jedan od dva unuka promene. Ili da unuk Karlosa Pratsa zaboravi da mu je deda ubijen, da izneveri svoju potrebu za pravdom i svoj identitet, ili da unuk Augusta Pinočea prihvati da mu je deda ubica i da zatraži oproštaj za njegova zlodela. Nijedan od dva generalska unuka nikada na tako nešto neće pristati. A ono što ovu priču čini gotovo mitskom jeste to što su nekada davno njihovi dedovi sanjali da će ova dva unuka biti najbolji prijatelji... kao braća.
Zorana Šuvaković
[objavljeno: 25.12.2006.]
