Izvor: Politika, 15.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na ivici ambisa
Otmica u Libanu je signal koordinacije ekstremnih šiita i palestinskih istomišljenika
Događaji posle otmice trojice izraelskih vojnika uveliko su izmakli kontroli. Svedoci smo zlokobne obnove bliskoistočnog nasilja.
Kriza je otvorena kada su militantni Palestinci bliski vladajućem Hamasu kidnapovali narednika izraelske armije kod pojasa Gaze. Drastično je produbljena otmicom još dvojice jevrejskih vojnika na severu Izraela posle upada pripadnika radikalne libanske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << milicije Hezbolaha.
Ehud Olmert, izraelski premijer, koji za razliku od prethodnika nema neku vojničku prošlost, sebi ne želi da dopusti ni najmanji znak slabosti prema onima koje njegova vlada smatra teroristima. Iako po logici stvari opravdan, odgovor regionalnog King-Konga prema Palestincima i Libancima do te mere je oštar da sasvim retki smatraju da se ne radi o prekomernoj upotrebi sile.
Civili najveće žrtve
Izraelska armija je odmah po otmici narednika Gilita Šalita ušla u Gazu, pojas koji su na osnovu unilateralnog plana razdvajanja prošlog leta napustili i izraelski vojnici i jevrejski naseljenici. Svakodnevna raketiranja i granatiranja odnela su već desetine mahom civilnih palestinskih života.
Sada je na redu Liban, sa čijeg su se juga Izraelci posle 22 godina okupacije povukli pre šest godina. Liban je, kao u vreme izraelske invazije 1982, potpuno odsečen od sveta. Zemlja je blokirana sa kopna, mora i iz vazduha. Bejrutski aerodrom je regularna meta, kao i magistralni put koji vodi ka Damasku. Civili su ponovo najveće žrtve.
Kao i u slučaju otmice narednika Šalita u Gazi, premijer Olmert insistira da nema pregovora o razmeni zarobljenika-zatočenika koju predlažu radikalni palestinski Hamas, odnosno lider Hezbolaha Hasan Nasralah.
Ova vrsta odlučnosti Olmertu je isplativa kod izraelske javnosti, ali radi se o Bliskom istoku gde je sve moguće.
Mimo Izraelaca, šansa da se izbegne eskalacija u libanskom slučaju zavisi od Hezbolaha, šiitske milicije koja je odbila da položi oružje po prestanku građanskog rata i jedine ozbiljne političke grupacije koja se – zbog otvorenog oslanjanja na Siriju i Iran – ne uklapa u pokušaj stvaranja jedinstvenog libanskog nacionalnog identiteta.
Isto važi i za Palestince koji idu tvrdo jer Izrael ne odustaje od ofanzive u Gazi. Hamas je prošlog februara, posle dugih pet godina obračuna, prihvatio primirje, ali je ono sada razneto. Štaviše, Hamas procenjuje da je njegova vlada – a ne oslobađanje otetog narednika – sada glavni izraelski cilj. Na rušenje svojih ministarstava Palestinci uzvraćaju raketnom vatrom – uz opštu podršku frustriranog lokalnog stanovništva.
Povlačenje ne donosi mir
Hezbolahova otmica je signal koordinacije između ekstremnih libanskih šiita sa palestinskim istomišljenicima. Haled Mešal, lider Hamasa koji živi u Damasku, očito bi želeo da od Hamasa napravi Hezbolah. On je taj koji insistira na razmeni narednika Šalita za hiljadu Palestinaca po izraelskim zatvorima – po receptu koga se Hezbolah nekada pridržavao na libanskom jugu.
Olmertu je to prst u oko, ali i opravdanje. Dok god Mešal i oni koji ga slede potkopavaju Palestinsku vlast predsednika Mahmuda Abasa, Izrael će nastaviti sa politikom unilateralnog razdvajanja na Zapadnoj obali tvrdeći da među Palestincima nema partnera za pregovore.
Šta, međutim, sa Hamasom? Može li sebi da priušti militantne ambicije? Spekuliše se da je pokret podeljen. Otmičari izraelskog vojnika pripadaju formaciji koja je lojalna Mešalu. Umereni hamasovci spremni su da prihvate formulu predsednika Abasa za pregovore sa Izraelom.
Da sve bude složenije, lideri Hamasa na Zapadnoj obali i u Gazi, kao i ogromna većina Palestinaca, podržavaju Mešalove uslove za oslobađanje narednika Šalita. Takvom raspoloženju i te kako je doprinela izraelska odmazda. Od uništavanja elektrane u Gazi koja je čitav gusto naseljeni pojas ostavila u mraku preko stalnih raketiranja do poslednje tragedije kada se među 24 palestinske žrtve našlo i devet članova iste porodice.
Eksplozija nasilja u regionu opterećenom iračkim haosom i nuklearnom krizom oko Irana preti da ponovo pomuti odnose SAD i sveta. Vašington je prvi put posle dve godine stavio veto na rezoluciju Saveta bezbednosti koja je tražila osudu Izraela zbog napada na Liban.
Rizikujući dopunsku omrazu na Bliskom istoku koji ga ionako ne podnosi, Džordž V. Buš ponavlja da Izrael ima pravo na odbranu. Što uoči samita G-8 ne poriču ni njegovi evropski saveznici ili Rusija, ali sve aktere krize pozivaju na razum dodajući da izraelska odbrana daleko prevazilazi granice nužnosti.
Jednostran pristup regrutuje ekstremizam i izoluje pristalice kompromisa. Abas je nedavno pokazao spremnost da pregovara o svemu, uključujući i o Jerusalimu. Sada ga guraju u stranu. Njegova želja da uspostavi validnu političku alternativu Hamasu ne dobija podršku.
Kolektivno kažnjavanje
Abas je u dilemi šta da radi. Njegov PLO ne može da dopusti konfrontaciju sa Hamasom jer ne postoje realne šanse za obnovu pregovora sa Izraelom dok su Palestinci pod bombama.
Stara izreka da Palestinci "nikada ne propuste priliku da propuste priliku" sada bi mogla da se primeni na Bušovu administraciju i Olmertovu vladu. Ali, uprkos sve glasnijim upozorenjima o prekomernoj sili i otvorenim optužbama Palestinaca i Libanaca za "državni terorizam", Izrael ne odustaje od politike kolektivnog kažnjavanja.
Sudbina glavnih aktera, trojice otetih Izraelaca, lako može da odredi sudbinu regiona. Od toga šta će se njima desiti zavisi da li će Bliski istok ponovo utonuti u ambis ili će mirovni proces nekako biti reaktiviran.
Boško Jakšić
[objavljeno: 15.07.2006.]
.jpg)
