Izvor: Blic, 22.Jan.2018, 12:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NEOBIČNA PRIČA JEDNOG ZAGREPČANINA Bio je uspešni programer, a onda rešio da postane POTKIVAČ KONJA
Zagrepčanin Nenad Dijanović nekad je za život zarađivao kao inženjer, ali je sreću našao tek kada je odlučio da postane - potkivač konja.
- Potkovica konju sigurno donosi sreću. Potkovica je konju kao što je nama cipela, mi možemo ići bosi, ali znate da su nam tad mogućnosti jake ograničene, jer to bode, idemo sporije, tražimo mekano tlo. A konj još na sebi ima jahača s mamuzama i korbačem koji ga tera, pa sad zamislite kako je bosom konju i koliko njemu znači >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << potkovica - rekao je Dijanović.
Potkovica je Dijanoviću izgleda zaista donela sreću. Pre deset godina, s njegovih 45, bio je, priča, “deprimiran, teskoban, ponekad eksplozivan, svadljiv".
- Nisam ja tad bio ovaj koji sam danas. Makar, lepo sam zarađivao. Ali, mnoge stvari novac ne može nadomestiti - priča on.
Dvadeset i dve je godine radio kao programer. Pa dao otkaz i otišao u Ameriku da se školuje za - potkivača konja.
To da u Hrvatskoj konje potkivati nema ko, a da konja i nije tako malo, saznao je slučajno. Od kćeri Dine koja je imala devet godina kada je počela da jaše konje. Zaljubljena u konje, volontirala je u udruzi za terapijsko jahanje “Krila”.
Školovanje u Oklahomi
- Jedan dan je došla kući uzrujana, rekla mi da se jedna kobila spotakla preko ‘skije’. Kad kopito jako preraste, pa se zbog dužine počne uvijati prema gore, to se u žargonu zove ‘skija’, jer i podseća na skiju. Tad je konju otežano da se kreće.
kretati se. Kobila se spotakla dok je na njoj jahalo dete s posebnim potrebama, za vreme hipoterapije. Nije se ništa strašno dogodilo, ali mojoj je kćeri to bilo dosta traumatično - priča Nenad
- Počeo sam se raspitivati o čemu je tu reč, kako to da su konju koji služi za hipoterapiju kopita neuređena. I tako saznao da je potkivača premalo, da se treba dugo čekati, čak i po četiri meseca, da konj dođe na red. E sad, ako znate da bi konja trebalo potkivati svaka dva meseca, a one sportske svakih šest nedelja … možete misliti kakva je situacija. Rekli su mi tad, 200., da je u nas 15.000 konja. Danas ih je, neki podaci kažu, više od 20.000 - rekao je on.
Dijanović, dečko odrastao u zagrebačkom centru, koji, kaže, nije bio siguran da krava nije ljubičasta, na selu nikoga nije imao i o domaćim životinjama ništa nije znao, na kraju je odlučio da on sam postane potkivač.
- Ali znao sam da ne mogu dopustiti da me školuje YouTube. Rešenje je bilo otići u Ameriku, gde se radi posve fokusirano, pa u četiri meseca dobijete čak 700 časova - rekao je on.
Otputovao je u Oklahomu, u grad Parsel.
- Škola ima princip da svakog učenika posmatra individualno. Moj je instruktor doslovno sa mnom provodio po deset sati na dan. Ujutro bi došli u potkivačnicu, od 7 do 8 se slušala teorija, anatomija, patologija, hirurgija, a onda smo od 9 do 16 potkivali konje. Instruktor je stalno bio pokraj mene, kontrolisao što radim, nikad nije umesto mene napravio stvari, nego me, razgovorom, vodio da sam dođem do zaključka. Nije mi pokazivao kako se radi. Jedino bi, na početku nedelje, imali pokazne demonstracije. Recimo, ako smo se u toj nedelji bavili izradom osnovne prednje potkovice, glavni instruktor to bi jutro našoj grupi pokazao kako se od komada gvožđa iskuje ta potkovica. I to je to. Posle je sve na tebi - objasnio je on.
Dijanović je ispričao kako je dosta novca, oko 60.000 evra uložio u učenje, ali mu se to isplatilo.
- Danas imam više posla nego što mogu da postignem - kaže on.
Dijanović ne jaše.
- Oko konja ću svašta napraviti, sa zadovoljstvom, ali se na njega neću penjati. Imamo mi i našu kobilu, s kćeri je, u Nemačkoj. Jako je mirna, nagovarali su me da se popnem, ali ne. Ne mogu reći da me je strah, ali nelagodno mi je. Kad je čoveku nelagodno, adrenalin počne rasti, to se ne može kontrolisati i konj to oseća - rekao je on.
.jpg)
