Izvor: Politika, 10.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mutne vode Jangcea
Da hrane nema ako nema vode poljoprivrednici znaju od iskona. Ali da pirinča ima u izobilju, čak i za izvoz, a da preko 300 miliona seljaka i dve trećine gradova oskudeva u čistoj vodi za piće – jedinstveno je iskustvo na prostoru između Jangcea i Žute reke, na kome je nastala poljoprivredna civilizacija drevne Kine.
Ministarstvo poljoprivrede je najavilo da će suša ovog leta teško pogoditi prinos ozime pšenice, najvažnije žitarice posle pirinča, na preko tri miliona hektara. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Istovremeno, predviđa se da će, takođe zbog suše, pet i po miliona ljudi ostati bez vode za piće. Prva vest je primljena kao seljakov usud: nebo daje i nebo uzima. Druga je izazvala veće uzbuđenje. Došla je posle otkrića da klimatsko otopljavanje i prljava tehnologija ugrožavaju preko dvadeset najvećih reka u Aziji. Među njima su najteže pogođeni Jangce i Žuta reka.
Te dve duge reke imaju potencijal od ukupno 2,81 bilion kubnih metara vode. To su pete na svetu rezerve vode, iza onih kojima raspolažu Brazil, Rusija, Kanada i SAD. Ali, u Kini živi petina stanovništva sveta, a zemlja ipak ima samo sedam odsto svetskih rezervi vode. Uz to, koje su to rezerve? Slatkovodni delfini iz Jangcea gotovo da su iščezli ili su, od otrova iz otpadnih industrijskih voda, oslepeli. A za Jangce – ako se računaju potrošnja vode za piće i navodnjavanje, rečni saobraćaj, ribolov i proizvodnja električne energije – vezan je život 450 miliona Kineza.
Pre pola veka u donjem i srednjem toku reke godišnji ulov ribe bio je 240.000 tona, a sada je upola manji. Za to vreme zagađenje reke – industrijskim vodama, hemijskim materijama sa njiva i otpadnim vodama iz gradskih kanalizacija – uvećalo se za preko 70 odsto.
Neracionalna potrošnja
Od 45.000 brana na rekama širom sveta polovina njih (22.104) podignuta je u Kini. Prilikom izgradnje hidrocentrale Tri klisure na Jangceu, koja danas snabdeva strujom petnaest provincija, iseljeno je, iz stotinu mesta, blizu dva miliona ljudi. Mnogo je đubreta ostalo u mutnim vodama Jangcea.
Prema podacima Ministarstva za vodne resurse, Kina je 2004. godine na proizvodnju industrijske robe u vrednosti od 10.000 juana (1.280 dolara) u proseku trošila 399 kubnih metara vode. Za proizvodnju robe iste vrednosti SAD utroše osam puta manje vode, a prosečna srednje razvijena zemlja četiri puta manje. S jedne strane, u vodi se oskudeva, a, sa druge, voda se krajnje neracionalno troši.
Neracionalna je i distribucija vode. Preko 80 odsto vode utroši se u dolini Jangcea i južno od te reke. Na tom prostoru, koji čini 35,2 odsto ukupne obradive zemlje, živi 53,5 odsto stanovništva Kine. Nasuprot tome, samo 14,7 odsto vode odlazi u prostrane oblasti severno od Jangcea, gde je 59,2 odsto ukupne obradive zemlje i gde živi 44,4 odsto stanovništva Kine. Razlike su ponekad neverovatne. Na primer, jedan stanovnik Tjencina, strateški važnog lučkog grada na severu Kine, u kome se i kišnica brižljivo čuva za crne dane, utroši samo jedan mililitar vode kad Tibetanac bezbrižno prospe ceo litar. Inače, u Kini se po stanovniku potroši 2.200 kubnih metara vode, što je samo četvrtina prosečne potrošnje u svetu.
Sumoran pejzaž
Da bi potrošnju učinila koliko-toliko ravnomernijom Kina preusmerava vode, kanalima, iz Jangcea u Žutu reku i u još dve reke, Huajhe i Hajhe. To je projekt u koji će biti uloženo sto milijardi juana (blizu 13 milijardi dolara). Predviđa se da vode iz Jangcea stignu i u Peking do 2010. godine.
Do 2030. godine, kad se predviđa da će Kina imati 1,6 milijardi ljudi, potrošnja vode po stanovniku trebalo bi da se približi svetskom proseku. Tada bi i na svaki hektar obradivog zemljišta došlo 28.000 kubnih metara vode, što je otprilike 80 odsto svetskog proseka.
Postoji i dugoročni nacionalni plan za štednju vode o kojem je, na ovogodišnjem prolećnom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa, govorio premijer Ven Đijabao. Plan predviđa da se do 2010. godine potrošnja vode u zemlji smanji za 20 odsto. Uštede, naravno, nisu moguće tamo gde se oskudeva i u vodi za piće, nego u velikim industrijskim centrima gde je potrošnja neekonomična. Nacionalni plan, međutim, nije ostvariv bez saradnje lokalnih vlasti i, što je još važnije, bez opremanja fabrika savremenim uređajima za racionalno korišćenje i prečišćavanje vode. A za to su potrebna znatna sredstva koja ne mogu doći iz državne kase.
Ovaj dosta sumoran pejzaž upotpunjavaju erozija zemljišta, nemarna seča šuma i devastacija obala oko jezera. Poučan je primer iz centralne provincije Hubej, poznate kao Provincija hiljadu jezera. Za poslednjih nekoliko decenija u toj provinciji je preko osam stotina plićih jezera pretvoreno u pirinčana polja ili je sasvim sasušeno. Sad nema ni ribnjaka, ni vode za navodnjavanje pirinča.
Sanitarne službe imaju svoju statistiku ili, bolje reći, svoje pretpostavke u delovanju zagađenih voda na zdravlje ljudi. Neki stručnjaci iz Svetske zdravstvene organizacije tvrde da čak pola Kine pije vodu koja ne zadovoljava zapadne standarde. Vrlo je teško reći šta to znači. Kinezi, s jedne strane, po pravilu ne piju hladnu, nego prokuvanu vodu. S druge strane, relativno visok procenat obolelih od hepatitisa i raka jetre i jednjaka mogao bi se dovesti u vezu sa zagađenjem životne sredine.
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 10.04.2007.]
