Izvor: Blic, 25.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muški ne vladaju svetom
Muški ne vladaju svetom
Zašto smo više napredovali u kuvanju nego u seksu? Kako su neki ljudi postali imuni na usamljenost? Zašto je radoznalost ključ slobode? Otkud nam ideje gostporimstva? Zašto su prijateljstva između mušakaraca i žena tako krhka? Kako su ljudi pronalazili izlaz iz usamljenosti, straha i besciljnosti nekada, a kako to čine danas? To se neka od pitanja na koja daje odgovor Teodor Zeldin, u izuzetno zanimljivoj knjizi 'Intimna istorija čovečanstva', >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koju su preveli Robert Rakočević i Olga Sabo, a objavila beogradska izdavačka kuća 'Geopoetika', Dositejeva 13, (011/635-646, 328-4267, e-mail: geopoet@eunet.yu). Neobična erudicija i ogroman istraživački trud Zeldina omogućili su čitaocima ove knjige i feljtona, koji donosimo, da sagledaju kako se razvijalo ljudsko intimno iskustvo i kako smo došli do današnjih načina osećanja i mišljenja.
Neskromno je kad neko kaže da nije sreo muškarca sebi ravna, ali ja nisam upoznala nijednog koji bi voleo moje nedoslednosti. Brzo se menjam, a muškarci koje sam volela nisu mogli da me prate; ubrzo bi usporili. Treba mi muškarac koji bi mi ulio poverenje, jer katkad gajim sumnje.
Iz ovog ne proizilazi da žena treba da svaki božji dan živi sa svojim mužem. Njen muž verovatno ne bi uspeo da bude dobar otac, a i 'ja nisam tako sebična da želim da sama gajim dete'. On je dopustio sebi da postane finansijski zavisan od nje i to je bilo kobno: zavisnost izopačava vezu. Kad sitne stvari krenu naopako, čovek se oseti bedno i manje voli. Tako se promenio i njen odnos prema novcu. Ranije je volela da razgleda izloge i da kupuje stvari: 'Govorili su mi da, kad sam nesrećna, treba da trošim novac; biće da bih postala žena sa pedeset pari cipela u svom vlasništvu.' Međutim, izgubila je osećaj za sticanje dobara: danas veći deo novca troši na putovanja i knjige, a ne na odeću, i misli da su njena skromna primanja dovoljna da joj omoguće da radi ono što želi.
Preuzimanje rizika značilo je i to da je napustila niz sigurnih poslova. Svi su je savetovali da to ne čini, no ona se ne obazire na savete, jer posao je isto što i ljubav: ako je ne volite treba da je napustite. Veoma je važno da posao bude emotivan odnos. Nakon posla predavača postala je novinar u glavnom provincijskom dnevnom listu, ali joj za tri godine provedene tamo niko nije rekao u čemu bi bila njena svrha. Sve se odvijalo rutinski. 'Rutina ubija.' Bilo je tu i sposobnih novinara čija je darovitost uništavana i koji su bili svesni da pišu koješta, ali bez kajanja, dok drugima nije dozvoljavano da do kraja iskoriste svoj dar. Niko nije želeo da muti kašu, jer su novine bile siguran posao na duže.
Florans danas živi u Briselu, gradu koji hrli u nepoznato. 'Nešto će se izroditi iz ove smese ljudi', no niko ne zna šta. Hrabrost je način da se uživa u iznenađenjima koje rađa slučaj. Ona otvara novinsku agenciju gde će novinari iz čitave Evrope sa sličnim temperamentom moći da rade zajedno. Nastavlja se potraga za usaglašenošću udruženom sa samostalnošću. Nove pustolovine joj neprestano komplikuju život. Ranije je gajila predrasudu prema Sjedinjenim Državama, nije volela njihovu 'prijemčivost za novac i opsednutost efikasnošću'. Slučajno ih je posetila i tada je promenila mišljenje. Sklona je ona tome. Razume se da je srela neke ograničene ljude, ali i neke koji to nisu. 'Oslobodila sam se kompleksa.' Efikasnost je ostavila snažan utisak na nju. U Kanadi je upoznala divnog čoveka. Razgovarali su četiri dana. On se nije bojao da kaže šta oseća, delovao je autentično: 'Zadovoljio je moju žudnju za mirom i nežnošću.' Ipak, ona ne zna šta će biti od tog prijateljstva, koje odgovara samo jednoj strani njenog bića. 'Ne dovodi me u opasnost. Meni je potrebno da imam potpunu emocionalnu sigurnost. Vreme će pokazati.'
U isto vreme kad su žene postajale sve zahtevnije u svojim očekivanjima od muškaraca, naučnici su otkrivali da, na kraju krajeva, ni svetom životinja ne gospodare mužjaci. Činilo se da se veliki mužjak grivastog pavijana ponaša kao da on gospodari svojim plemenom, ali kad je pleme podrobnije ispitano, postalo je jasno da ženka odlučuje kuda da se ide i ko može kraj koga da sedi. Mužjak, kako se mislilo, traga za ženkom, a potom je ostavlja da brine o mladuncima. Ipak, otkriveno je da ženka češće preduzima prvi korak i da je u približno četrdeset posto primata mužjak taj koji se stara o mladuncima.
Nastaviće se...
