Izvor: Deutsche Welle, 21.Nov.2014, 14:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Multikulturalnost ne sme biti samo utopija
U pozorištu TKO u Kelnu premijerno je izveden „Crni hleb“ po tekstu osiječkog pisca Davora Špišića u režiji Nade Kokotović. To je priča o diskriminaciji i deportaciji kada se gubi tlo pod nogama i ostaje na vetrometini.
Ukoliko je zahtev za azil odbijen, a strani državljanin ni na nekom drugom osnovu nije ostvario pravo boravka u Saveznoj Republici Nemačkoj, biće pismeno pozvan da napusti zemlju. (…) „Deportacija“ znači da će strani >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << državljanin upotrebom (policijske) prinude biti izveden iz zemlje.
Savezni ured za migracije i izbeglice
Lepota pozorišta sa malim budžetom jeste to što se u njemu sme ono što se u velikim ne sme. Tako na početku komada Crni hleb (Schwarzbrot, u originalu Crni kruh) u malenom kelnskom teatru TKO poznata jugoslovenska rediteljka Nada Kokotović ostavlja troje svojih glumaca na terasi. Premijera je u četvrtak uveče, iza protiče Rajna. Hladno je napolju, seče novembarski vetar. Tri lica kroz staklo zure u publiku, očajnički hoće unutra, žele da pripadaju.
Naslov komada je višeslojan – njime je, kaže autor Davor Špišić, ukazano na sticanje hleba radom na crno i na izopštenost imigranata. Glavna junakinja Vera (koju igra Špišićeva supruga Anita Šmit) zapravo i radi u pekari. Posao joj se vrti oko hleba koji svakog jutra brižno ređa u police male trgovine. Korpu sa pecivom ispustiće jedino kada u pekaru uđe čovek koji ne želi hleb i zemičke, ne, on pita za radnu dozvolu. Traži nekakav papir od žene koja je dve decenije bez ikakvog papira uspevala da hrani celu porodicu koja je ostala negde na Balkanu.
Gdje tačno? To nije ni bitno jer može biti bilo gde. „Nije tragedija otići iz ove ili one zemlje, nego otići od svoje porodice i bašte“, kaže Špišić. Nada Koković dodaje da je i lično iskusila oduzimanje „prostora, mirisa i neba“, ali na sasvim drugi način. „Mene i nas su izbacili iz Jugoslavije jer nje više nema. To je bio moj životni prostor za kojim i danas tugujem. Tada nestaje tlo pod nogama i ti visiš u vazduhu.“
Skala manjih šansi
Uskoro će i Vera ostati u vazduhu. Policajac koji je došao da je otprati iz Nemačke nastupa u ime birokratije, on ne želi da gleda lica i sluša ljudske priče nego traži fakte i dokumenta. Trajo, makedonski Rom (baš kao i Neđo Osman koji tumači ulogu), hteo je da bude besprekorni primer integracije u novo društvo, „dobar nemački policajac“ kojeg „poštuju ili ga se plaše“. Hteo je radom da pobedi predrasude prema svojoj boji kože zbog koje su ga deca u školi psovala i ribala četkom.
Ekipa predstave "Crni hleb"
Ali američkog sna nema nigde, pa ni u Nemačkoj. „Teorija mogućnosti naprosto nije istinita, strano telo je uvijek okrutno. Čak i među došljacima, koji su svi u istom dreku, postoji skala manjih šansi i diskriminacija“, kaže osiječki književnik Špišić. To govori i kroz svoje likove – kada Vera, šokirana deportacijom, naziva Traju crnjom i Ciganinom i tera ga da joj gata u dlan. Ili kada Trajo, pričajući o svom policijskom poslu, kaže kako nema gorih od Vijetnamaca.
U sve se meša i treća na sceni, glumica Ane Zimerling, kao refleks nemačkog društva koje ne može uvek razumeti strance, čas je na njihovoj strani, čas ih ismejava. Zimerling će kasnije pobrati posebne ovacije publike jer glumi u osmom mesecu trudnoće. „Autentičnost mi je zaista važna“, reći će o tome Nada Kokotović.
Pre osam decenija dominirao je ringom u Nemačkoj. Bio je Klej pre Kleja. I bio je Rom. Priča o bokseru kojem su nacisti zabranili da bude najbolji i na kraju ga ubili sada je postavljena u teatru TKO u Kelnu. (05.12.2013)
Kada izgubiš sebe
Koliko god tekstopisac i rediteljka nastojali da naprave hiperbolu – što drastičniju priču koja bi pobudila pažnju – oni se u suštini ne mogu udaljiti od slučajeva već viđenih, od ljudi od krvi i mesa čije stvarne priče više liče na scenarije. „Kako za četiri dana rastočiti ceo život? Kako u tom kratkom vremenu spakovati egzistenciju, oprostiti se od prijatelja i mesta koje smatraš domom?“ Tako se pitao hamburški list Morgen Post kada je pre dve godine romska porodica Račipović izbačena iz Nemačke.
Stigli su iz Srbije kako bi se otac lečio od teške bolesti te uživali ono što se u nemačkom birokratskom vokabularu zove Duldung – doslovce trpljenje. I tako su trpljeni punih 16 godina, dvoje dece rođeno je u Hamburgu, mali Usko je, kažu, vunderkind za violinu. „Najbolje integrisana romska porodica u gradu“ – tako su ih zvale novine. Nije pomoglo. Sličnu priču, ali sa hepi endom, imala je vijetnamska porodica Nguyen. Nakon 19 godina u Berlinu najureni su natrag u domovinu, da bi rukovodstvo pokrajine na posletku ipak popustilo te napravilo izuzetak. No izuzetak je samo – izuzetak.
Čarobna integracija – čiji stepen ona hirurški precizna birokratija u poslednjih nekoliko godina čak nastoji da izmeri testom – često jeste zapravo zahtev za asimilacijom. Kada si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin, zapisao je navodno Ambrozije Milanski u IV veku. Ali sedamnaest vekova kasnije ovakav koncept zapravo je samo „teror birokratije“ kako kaže Davor Špišić. „Sebe gubiš onoga trena kada popustiš histeričnim zahtevima nove sredine. Iako u toj sredini moraš – kao Trajo – biti za 100 metara brži i bolji od onih što su sve dobili na tacni.“
Dopisati po želji
Glumica osiječkog pozorišta Anita Šmit ipak razume ljude koji nekada idu protiv sebe samo kako bi pripadali. „To je način preživljavanja“, kaže ona. I sama je za ovu ulogu morala da se baždari jer je, kaže, prvi put glumila na nemačkom, jeziku svojih predaka. Stoga je srećna zbog pozitivnih reakcija publike.
Kako „Crni hleb“ ide ka svom kraju, Trajo progovara na srpskohrvatskom i romskom, jezicima koji mu bolje idu od nemačkog. Prećutno prihvata neveselu činjenicu da su i on i Vera u „istom dreku“. Na vetrometini sveta bez obzira na boju kože i pasoša. Nikada od toga neće pobeći. „Ako ne govoriš nemački čisto i bez akcenta, uvek ćete u drugom minutu razgovora pitati: a odakle ste?“, kaže Nada Kokotović.
Tako se Vera i Trajo nemilosrdno pronalaze u tragičnoj romansi. On joj dozvoljava beg. Ona sada ne želi da ide. Epiloga nema, ostaje da se dopiše. Da ga u realnosti može dopisati, Špišić bi dopisao svet u kojem je multikulturalizam suštinski, a ne tek gurmanski, u kojem nema rasizma, poprekih pogleda ili deportacija. „Uprkos svemu, ja verujem u multikulturalnost. To ne može biti... to ne sme biti samo utopija.“
