Izvor: Politika, 19.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muke sa štapićima
Prvi put u istoriji Kinezi imaju hrane u izobilju, ali se u ishrani suočavaju sa novim problemom: kako da drvene i bambusove štapiće za jelo zamene plastičnim
Kulinarsko udruženje Kine apelovalo je nedavno na vlasnike i upravnike restorana da, iz zdravstvenih razloga, drvene i bambusove štapiće za jelo ne koriste više puta, nego samo jedanput, i da ih posle upotrebe bacaju. U apelu se podseća na niz higijenskih mera u pripremama za Olimpijadu koja će se iduće godine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << održati u Pekingu. Drveni i bambusovi štapići, čak i ako se dobro operu, mogu da navuku bakterije, pa u restoranima i menzama treba da služe samo za jednokratnu upotrebu.
Vlada je pre toga povukla potez u, reklo bi se, suprotnom pravcu: povećanjem poreza na promet za pet odsto podigla je cenu drvenih i bambusovih štapića ne bi li umanjila njihovu prodaju. Teško je predvideti efekat, jer su takvi štapići besmisleno jevtini, pa nije verovatno da će se manje koristiti samo zato što su nešto skuplji. Ali, vlada je imala jak razlog za svoju odluku: u Kini se godišnje proizvede 45 milijardi pari drvenih štapića, zbog čega je potrebno poseći 25 miliona stabala dobrog drveta. A zemlja je siromašna šumom.
Glavni problem Kine od iskona bio je kako da, na samo desetak procenata obradive zemlje, proizvede dovoljno hrane za svoje mnogoljudno stanovništvo. Nekad zemlja gladi, ona sada, nakon manje od tri decenije uspešnih ekonomskih reformi, prvi put u istoriji ima hrane u izobilju. Ali, eto, suočila se sa novim i jedinstvenim problemom u ishrani: kako da drvene i bambusove štapiće – tradicionalni kineski pribor za jelo – zameni plastičnim! To je neka vrsta stidljive sugestije vlasti narodu, dovoljna da i najvećim gurmanima pokvari apetit. To je isto kao kad bi vlasti od vas tražile da više ne jedete supu iz porculanskog tanjira, nego iz limene manjerke.
Kult dobre hrane
Istorija štapića za jelo tesno je povezana sa tradicijom kineskog kulinarstva i kultom dobre hrane. Arheolozi i istoričari različito procenjuju vreme nastanka štapića. Prvi tvrde da su se štapići – "produženi" prsti čovekove ruke – pojavili još pre sedam hiljada ili najkasnije pre pet hiljada godina. Drugi su bliži ovom kasnijem datumu. Drevne knjige pominju da su se štapići koristili na dvorovima velikaša tri hiljade godina pre nove ere i da su kneževi i kraljevi imali pribor za jelo od slonovače, zlata, žada, korala i srebra. Iz tog vremena je i verovanje da srebrni štapići menjaju boju ako je hrana otrovana. Sada se zna da srebro ne reaguje na arsenik ili na cijanid, ali da može da promeni boju od hidrogen sulfida, koji ispuštaju kvarna jaja ili ustajali luk.
Arheolozi i istoričari se slažu da su upravo drveni i bambusovi štapići tesno povezani sa načinom pripremanja kineske hrane. Štapićima se jede sitno seckana hrana koja se brže priprema nego meso i povrće u krupnim komadima. A Kinezi su tako počeli da pripremaju hranu da bi uštedeli na ogrevu. Predanja kažu da se Konfučije, kasnije, umešao i u upotrebu štapića. Bio je vegetarijanac i nije trpeo na stolu, kao pribor za jelo, nož, jer ga je podsećao na klanicu. Štapići su iz Kine, u petom veku, preneseni u Japan, Koreju i Vijetnam. Oni se u ovim zemljama razlikuju po obliku i dužini, ali svrha im je ista.
Kineski štapići su dugački do 25 santimetara. Deo koji se drži u ruci je po obimu četvrtast, dok je donji deo sužen i zaokrugljen, sa zatupastim vrhom. Drveni i bambusovi štapići imaju prednost nad svima drugima zato što su dovoljno rapavi (da mogu, među komadićima hrane, da obuhvate ne samo grudvicu pirinča nego i zrno skliskog graška), što ne sprovode toplotu i što nemaju miris koji menja miris i ukus hrane. Ako i nestanu u restoranima, neće nestati sa porodične trpeze u domaćinstvima.
Japanci u kolateralnoj šteti
Plastični štapići su glatki, pa se njima teže hvataju komadići hrane. A ponekad, od vrućih jela, plastika se može izvitoperiti ili čak neprijatno zamirisati na neku hemijsku supstancu. Istina, ovi štapići se lako peru deterdžentom i ne privlače bakterije, pa se bez bojazni mogu koristiti – kako su pokazali eksperimenti – i do 130 puta.
Uspon i dinamizam kineske privrede zasnivaju se na velikom izvozu, pa su se, tako, bambusovi i drveni štapići, zajedno sa čačkalicama, našli među izvoznim artiklima. Glavni kupac je, naravno, Japan, koji godišnje utroši 25 milijardi pari štapića (200 pari po čoveku). Ako se ove brojke uporede sa kineskim, proizilazi da Japanci, znatno više od Kineza, već koriste ovu vrstu štapića samo za jednokratnu upotrebu. Bezmalo svi štapići – 97 odsto njih – uvezeni su iz Kine.
I sad se da naslutiti da će Japanci pretrpeti kolateralnu štetu ako u Kini opadne proizvodnja i prodaja drvenih štapića da bi se sačuvale šume. Japanska štampa je počela da objavljuje informacije iz "poverljivih" izvora da se Kinezi spremaju da već od iduće godine obustave ili smanje izvoz štapića u Japan.
Drugi mogući razvoj događaja je da Kinezi počnu da uvoze drvenu građu da bi nastavili da izvoze štapiće. Potencijalni izvoznici drveta iz susedstva su Mjanmar (Burma) i Rusija. Vest bi mogla da bude senzacionalna: Rusi će biti zaslužni za očuvan dobar apetit Kineza i Japanaca.
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 19.08.2007.]
