Izvor: NoviMagazin.rs, 09.Nov.2014, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Četvrt veka posle
Prilika da svet, padom Berlinskog zida, postane uverljivo spokojniji i skladniji, prilično je izjalovljena, delimično i posrednom primenom srpskog “patenta” – nikad ne propustimo šansu da propustimo šansu
Ne znam kako će ko zvanično podsetiti na 25. godišnjicu početka kraja hladnog rata, ali slutim da neće biti ni pompe ni jednodušnosti kojima su propraćeni ishodi prethodna mu dva, klasična, svetska rata. Razlika u tretmanima prosto “bode oči”.
Dok >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << je ovaj tekst išao u štampu, još su prevladavale polemike povodom obeležavanja 25. godišnjice pada Berlinskog zida (9. novembra 1989.) iako je taj događaj mahom bio doživljavan kao mogućnost da se krene, doduše neistraženim putem globalnog objedinjavanja, posle višedecenijske napetosti isforsiranih nadmetanjima dva ideološka bloka, poduprtih gomilama naperenih nuklearnih glava. Prilika da svet postane uverljivo spokojniji i skladniji nego što je uobičajio, prilično je izjalovljena, delimično i posrednom primenom srpskog “patenta” – nikad ne propustimo šansu da propustimo šansu.
Nikada u novije vreme svet nije izgledao pripravniji za harmonizaciju nego u tom prevratničkom razdoblju, od 1989. do kraja 20. veka (sa izuzetkom bivše SFRJ, o čemu će biti reči kasnije). Prevladale su višestranačke demokratije; SSSR se raspao kao i njegov vojni antizapadni Varšavski pakt čije su se članice ubrzano zatim, u poslednjoj deceniji prošlog stoleća, znatno više pripojile zapadnom strateškom savezu (NATO) nego što su ostale pod okriljem novonastale Ruske Federacije; u zakone tržišta i neumitne tokove globalizacije pragmatično se i svojski uklopila i jedina preostala jednostranačka (KP) sila Kina; Internet nas je rekordno povezao; i prvi put se u modernoj povesti ispostavio nesporni globalni lider – SAD, čijem su se modelu prilagođavali ostali akteri na međunarodnoj sceni...
Iako važi izreka “nikad ne reci nikad”, teško je zamisliti da će se ikada, ili bar u doglednoj budućnosti, ponoviti tako podesan sticaj okolnosti za globalnu homogenizaciju. Utešno deluje, bar na mene, okolnost da je propuštena šansa za usklađivanje sveta propala iz istih razloga kao i slične pre nje: zbog uobražavanja o jednostranoj svemoći ili pretenzija da se ona realizuje uprkos raznovrsnoj realnosti.
Zapadni model nije postao univerzalan iz gotovo istog razloga iz koga je porazio one koji su verovali u komunistički poklič “Amerika i Engleska biće zemlja proleterska”. Pokušao je da nametne svoj kalup, ali su se iz njega odmetnuli važni akteri, kao što su Kina i Indija, i ubrzano se razvili brže, s više kooperacije nego konfrontacije, nego da su doslovno sledili nametane smernice .
Stvarna šansa za globalno usklađivanje leži, potvrdilo se, u poštovanju razlika. Jedino su one večne. A promene, kojima se olako pripisuje isti status, većma služe samo kao transportno sredstvo između postojanih razlika...
Ne valja, međutim, ni ako se pretera u forsiranju razlika. Nobelovci poput Džozefa Stiglica i Pola Krugmana, kao i naš specijalista Branko Milanović, tvrde da je prekomerna neuravnoteženost uzrok najvećih trauma savremene civilizacije.
Esejista Hoakin Stefanija u madridskom Paisu, nadovezuje se poređenjem između dva znamenita zida: pada stvarnog berlinskog i posrtanja finansijskog centra u njujorškom Vol (zid) stritu. Prvog, čije je rušenje podstaklo razmah demokratije i drugog čije je posrtanje devet godina docnije, očuvanjem privilegija i “podmazivanjem” političara, podrilo temelje i lokalne i globalne demokratije. I da, su po mišljenju nedavno preminulog britanskog istoričara Erika Hobsbauma oba zida bila odraz – zastranjivanja, ideoloških i špekulantskih umišljenosti da se može dugo i nekažnjeno, rekao bih, “prodavati rog za sveću”.
Na sudbine oba ta zida, ovde nismo obraćali dovoljno pažnje. Sadašnji lideri kažu da smo “prespavali” pad Berlinskog zida, da je to bilo i njihov previd u ranim i potonjim ratnim radovima, a nosioci promena 5. oktobra 2000, tvrdili su da je ekonomska kriza nastala 2008. – šansa za nas jer još nismo postali zavisni od rekordno međuzavisnog sveta...
Ovaj mesec ispunjava nas novim – iskušenjima. Samo što je došla i otišla nezvanično supermoćna Trilaterala, stigla je zvanično moćna misija MMF, kojoj se pripisuje da je umesto naših izabranika naredila smanjenja penzija i plata u javnom sektoru (iako stečena i stičuća prava nisu isto). Dok se mi pripremamo i da otpraznujemo novi praznik, 11. novembar, kada je 1918. okončan prvi svetski rat. I da sačekamo da vidimo: šta će se promeniti u američkoj politici posle parlamentarnih izbora, održanih 4. novembra, kako ćemo da regulišemo dug za gas Moskvi, saopšten tek posle beogradske parade uz prisustvo Vladimira Putina.
A što sve može da bude i u vezi s (ne)priznavanjem rezultata izbora u proruskim istočnim delovima Ukrajine. Države čiji teritorijalni integritet podržavamo, mada bez pridruživanja zapadnim sankcijama Rusiji koja ga krnji ali štiti naš teritorijalni integritet, a što osporava Zapad kome vrednosno i strateški težimo.
Kažu da svaki mesec ima svoj specifičan damar. Ovog novembra prilično otkucava kao darmar...
