Izvor: Politika, 20.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj život uz Če Gevaru
Prvo što sam uradila kad sam upoznala Čea bilo je da ga obavestim o razlogu svog prisustva u logoru i da se što pre oslobodim flastera kojima mi je novac bio prilepljen za telo. Če je smesta naredio da mi pomognu i osetila sam kako oko mene iskrsava mnoštvo dobrovoljaca željnih da to urade. Dobročiniteljski zadatak pripao je Oskaru Fernandesu Melju koji je, osim toga, trebalo i da me zaleči. Tu nije bio kraj mojoj sramoti: dok sam jahala pocepala sam pantalone pa sam se, kako sam znala i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << umela, skrivala od svih onih ispitivačkih očiju koje su tražile neku pukotinu na koju bi spustile pogled. Oskarito mi je dao iglu da ušijem pantalone da bih mogla da se pojavim pred vođom, kome sam odmah predala pedeset hiljada pezosa koje sam donela.
Uveče su mi pokazali gde ću spavati: bila je to ležaljka koja mi je od silnog umora što se u meni nakupio izgledala kao raj na zemlji; ipak, možda zbog svega što se dogodilo, nisam mogla ni da trenem. Čula sam glasove koji su dopirali iz kuhinje, i onako radoznala i nedisciplinovana, ustala i videla Čea kako razgovara s nekim drugom. Kasnije sam saznala da je to bio Sidrok Ramos, koji je već bio u redovima Kolone. Ta Sidrokova slika nikad mi se nije izbrisala iz pamćenja; izgledao mi je kao "beli Rus" – eto koliko je bilo moje političko neznanje – što je takođe doprinelo tome da se "uverim" u ono što se govorilo o tome da je Če komunista. S pravom se može reći da smo u to vreme mi koji nismo imali ispravno političko obrazovanje bili u većini, a predrasude protiv komunizma postojale su bezmalo kod svih, i naravno, ja nisam bila izuzetak.
Ostala sam u logoru tri-četiri dana, čekajući da nekako odem. Šetala sam se, uvek u pratnji nekog drugog borca, koji bi me stalno ispitivao ne bi li mogao slobodnije da mi priđe. Uspomene na te prve kontakte s pobunjeničkim trupama vrlo su prijatne. I ne primećujući to, sklapala sam prijateljstva s drugovima koji su ostali kraj mene, u dobru i zlu, svih tih nezaboravnih godina. Jedan od njih, Rohelio Asevedo, danas je general, a kad sam ga prvi put videla izgledao mi je kao devojka, zbog bujne plave, razbarušene kose koja se vijorila na vetru; sećam se da sam mu napravila pletenicu. Tada sam upoznala i Vakerita (Roberta Rodrigesa), vrlo simpatičnog i hrabrog čoveka koji je uvek imao spremnu neku anegdotu da nas nasmeje, Harija Viljegasa, koji mi je oduvek bio veoma drag, i mnoge druge, koji su postali junaci ili mučenici naše borbe.
Mučilo me je osećanje da nisam sasvim bezbedna, možda zato što sam već odavno učestvovala u ilegalnoj borbi i razvila sam njuh ili šesto čulo da otkrijem i najmanji znak. I odista, bila sam u pravu; mada sam već bila prekaljen borac, u planini sam bila samo beznačajni točkić koji je došao da izvrši naređenje. Nikako nisam više smela da ostanem u gradu, i to je bio jedan od razloga zbog kojih su me poslali u Eskambraj. Sad je trebalo da pronađem svoje mesto kao vojnik, barem sam tako želela, a radi toga sam morala da iziđem pred Čea i da s njim razgovaram o svojoj budućnosti.
Videla sam ga uveče, i zapodenuli smo razgovor. Če mi je nedvosmisleno rekao da u logoru mogu ostati kao bolničarka – pridošlicama bi uvek pronalazio neki tačno određen zadatak; nije dozvoljavao da ljudi "lebde", a ponajmanje žena koja bi mogla da izazove neobuzdane porive među vojskom. Ja sam bila kratka u svojoj molbi i objasnila da mi dve godine ilegalnog rada, po mom mišljenju, daju pravo da budem gerilka.
Nastavak feljtona čitajte od 22. novembra u štampanom izdanju «Politike»
[objavljeno: ]
