Izvor: Politika, 02.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moguća podela na Ibru
Granice u Evropi menjale su se tokom 2000 godina iz najrazličitijih razloga, a serija promena širom Centralne Evrope i Sovjetskog Saveza pokazala je da uspostavljanje države može da prođe mirno – ako za to postoji politička volja
Na Zapadnom Balkanu pitanje državnog suvereniteta nije dovoljno obrađeno, a ono mora da se reši pre nego što zemlje tog regiona budu mogle da se nadaju prelasku na drugačije razumevanje suvereniteta. Osim toga, većina naroda na zapadnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Balkanu shvata da su članstvo u EU, a posebno pune prednosti tog članstva, još godinama daleko – ako uopšte dođu – i da će još mnogo godina morati da se oslanjaju na nacionalne prerogative i regionalna udruženja.
Kad bi najbrojanih šest činjenica priznala i prihvatila politička rukovodstva u Srbiji i na Kosovu, a moguće je da se sa dobrim namerama dogovore i postignu sporazum oko četiri ključne tačke, moglo bi vremenom da se izgradi trajno rešenje za budućnost Kosova.
Prvo, obe strane moraju da prihvate činjenicu da sporazumna podela, sa pratećim prilagođavanjem granica, može da bude osnova za pravičnu – ne savršenu – podelu teritorije. Iako su zvaničnici i stručnjaci detaljno razmatrali podelu, nju Beograd zvanično ne odobrava. Albanska strana nepokolebljivo odbija da uopšte razmišlja o podeli, ali Priština mora ponovo da razmotri tu mogućnost ili će da rizikuje eskalaciju nasilja i da Srbi severno od Ibra jednostrano proglase nezavisnost.
Nije najbolje rešenje
Logično, podela – i nova granica – išli bi duž Ibra, tako što bi severni deo ostao Srbiji, a južni deo bi postao nezavisna albanska država. To nikome nije najbolje rešenje, ali može da prođe ukoliko i Beograd i Priština prihvate princip etničke teritorijalnosti i pravo druge strane na teritorijalni suverenitet. Nema ničeg svetog kod granica i nikada nije bilo – posebno u Evropi (i u SAD). Granice u Evropi menjale su se tokom 2000 godina iz najrazličitijih razloga, a serija promena granica širom centralne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza od kraja hladnog rata pokazala je da uspostavljanje država može da prođe mirno – ako za to postoji politička volja.
Drugo, sama podela i promene granica neće biti dovoljni. Moraće da se prevaziđe period bolnog prilagođavanja, uključujući i izvesno nasilje "protivnika" na obe strane. Sem toga, mnogo je srpskih svetih i istorijskih mesta južno od Ibra, a Albanaca ima i severno od ove reke. U okviru svakog sporazumnog rešenja koje prihvata podelu, SAD, Rusija i EU, možda preko UN, moraju da garantuju bezbednost ovih mesta, da Srbi imaju pristup, kao i bezbednost manjinskih zajednica koje odluče da ostanu na "pogrešnoj strani" granice – uključujući sankcije onoj vladi koja ne zaštiti svoje manjine od diskriminacije. Za one Srbe i Albance koji ne mogu da ostanu tu gde jesu i reše da se odsele, UN moraju da ustanove značajan fond da bi ih preselili u druge političke zajednice.
Treće, inovativno rešenje moralo bi da ide još dalje, da se razmotri šire prestrojavanje na zapadnom Balkanu. Najverovatniji kandidat je Republika Srpska. Skoro da nema sumnje da većina lidera i građana RS ne žele da budu deo Bosne i, da je moglo da bude po njihovom, napustili bi Bosnu pre mnogo godina, bilo kao deo Srbije, bilo nezavisni. Takođe nema mnogo sumnje da je Bosna "prinudna" država – SAD i najveće sile zapadne Evrope su je svojevoljno naterale na postojanje, a ona nije ispunila nade i očekivanja svojih zaštitnika.
Dalje, Banjaluka i Beograd trebalo bi da imaju pravo da razgovaraju o tome da li bi RS i Srbija trebalo da se povežu i pod kojih okolnostima, ukoliko bi te okolnosti bile verifikovane demokratskim glasanjem naroda RS. Iako bi ista ova logika mogla da se primeni na odnos doline Preševa sa nezavisnim Kosovom, ne bi mogla da se rastegne i na zapadnu Makedoniju, gde je Ohridski sporazum – bar zasad – "smirio" etničko pitanje, ili na Sandžak i Vojvodinu, gde nema većeg agitovanja za nezavisnost od Srbije.
Ključ ekonomskog rasta
Na kraju, čim budu udareni politički i bezbednosni temelji sporazuma, odmah bi trebalo započeti pregovore između Beograda i Prištine o ekonomskoj saradnji. Uprkos nekim ohrabrujućim ekonomskim vestima iz Srbije, najvažniji pokazatelji na Kosovu i u užoj Srbiji nisu dobri, posebno oni koji se odnose na nezaposlenost, dohodak po stanovniku, spoljni dug i trgovinu. Bez obzira na to da li je moguće postići politički i bezbednosni dogovor, loša regionalna ekonomija bi skoro sigurno posejala seme nove nestabilnosti na Kosovu, u Srbiji i šire.
Ključ ekonomskog rasta i prosperiteta je višeslojan. Prvo, Beograd i Priština bi morali da odrede specijalne oblasti kojima je potrebno posvetiti posebnu pažnju i koje imaju istinski potencijal i da usaglase zajednički plan razvoja (na primer, hidroelektrane na Kosovu, rudnici Trepča duž granice Srbije i Kosova i poljoprivredni programi na jugu Srbije i na Kosovu). Kada Beograd i Priština budu utvrdili gde je moguća ekonomska saradnja, onda – tek onda – moći će da se obrate EU za tehničku i finansijsku pomoć. Iako je Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu (osnovan 1999.) dosad bio relativno slab instrument, "Radni sto 2" za ekonomski razvoj možda će moći da obezbedi korisno sredstvo za uspostavljanje produktivnih programa između Srbije i Kosova.
Dr Stiven Majer,
profesor američkog Univerziteta
za nacionalnu odbranu u Vašingtonu
[objavljeno: 02.09.2007.]
