Izvor: S media, 11.Dec.2011, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mit o Četvrtom Rajhu
Dok evrozona posrće iz jedne krize u drugu, jača jednoglasno mišljenje da su Nemci krivi za ovaj beznadežan položaj. Najmoćnija ekonomija u Evropi, Nemačka tvrdoglavo odbija da odobri ono što se mnogima čini očiglednim rešenjem, a uključuje štampanje novca od strane Evropske centralne banke (ESB) za zajam zemljama poput Italije koje nisu u stanju izaći na kraj s nagomilanim državnim dugom.
Novi priliv gotovine omogućio bi isplatu duga vlasnicima vladinih >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << obveznica. Kvantitativne olakšice potstaknule bi potražnju jer bi ljudi i kompanije trošili višak novca, iznova pokrećući nacionalne ekonomije i pomažući im u prevladavanju krize. A ipak konzervativcima predvođena koalicija Angele Merkel u Berlinu odbija da odobri ovaj očiti korak i kriza se nastavlja.
Nemačka je, dakle, ključ problema. Nemačka vlada sprovodi autoritet insistirajući na rešenjima u obliku štednje, rezova u potrošnji i finansijskog samokažnjavanja. Kako nisu bile dovoljno neumoljive u sprovođenju tog programa, vlade u Grčkoj i Italiji pale su, a političari ustupili mesto tehnokratima voljnima da sprovedu ekonomski program koji zahteva Njemačka.
Govor nezabeležen od 90-ih
Evroskeptici u Britaniji su oduševljeni. „Svedočimo", napisao je Sajmon Hefer u Daily Mailu, „potajnoj ekonomskoj kolonizaciji Evrope od strane Nemačke. Nekada je za rušenje vodstva jedne evropske nacije trebala napadačka vojna sila. Danas je to izvodivo kroz čisti ekonomski pritisak." To je, tvrdi on, „uspon Četvrtog Rajha" u kojem Nemačka „iskorišćava finansijsku krizu da bi osvojila Evropu". Fiskalna unija, kojoj neki daju prednost kao dugoročnom rešenju, „uspešno bi učinila Evropu nemačkim carstvom" i dovela do „gubitka suvereniteta neviđenog ... otkako su mnogi patili pod čizmom Trećeg Rajha."
Postignut novi fiskalni sporazum EU
Sarkozi i Merkelova: Uvesti automatske sankcije
Merkel: Neophodno je stabilizovati evrozonu
Heferovo paničarenje nalazi svoj odjek kod Guardianova dežurnog evroskeptika Sajmona Dženkinsa, koji kaže da je „velika ironija što Evropa svojim poslednjim dahom traži ... nemačku nadmoć", koja bi nas odvela „nazad u jezovitu prvu polovinu 20. stoleća". Dobro je, razmišlja on, što moderna „Nemačka nema panzer divizije". Ovakav govor nismo videli od 1990-ih, kada je ponovno ujedinjenje Nemačke dovelo do bujice germanofobnih komentara u politici i medijima, nadahnutih navodnom raspravom Margaret Tačer s grupom istoričara koje je okupila zbog „trajnih sastavnih delova nemačkog karaktera: teskoba, agresivnost, svojeglavost, nasilništvo, egoizam, kompleks manje vrednosti, sentimentalnost".
Nemački strahovi
Istorijske uspomene igraju ulogu na potpuno drugačiji, iako ne skroz nepovezan način. Nemačkim pristupom krizi evrozone dominira trauma koju je zemlja pretrpela 1920-ih godina, kada su prvu nemačku demokratiju, Vajmarsku Republiku, kobno potkopale ekonomske tegobe. Krajem Prvog svetskog rata, saveznici su nametnuli Nemačkoj ogroman reparacijski račun za štetu koju je izazvala napadima na Francusku i Belgiju.
Avet istorije nadvija se nad krizom evrozone i nemačkom ulogom u njenom razrešenju, ali to nije avet nacizma, a još manje neobuzdani i ponovo oživljeni nemački poriv za evropskom dominacijom. Iza nemačkog stajališta ne leži ambicija - radi se o strahu, ili paranoji, duboko ukorenjenoj u političku kulturu nacije. To je strah koji Nemačka mora da nadvlada.
(New Statesman/ Nacional.hr)
