Izvor: Politika, 15.Okt.2010, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Misterija Ozalove smrti
Bivša prva dama Turske Semra i njen sin Ahmet tvrde da je Turgut Ozal bio žrtva šire zavere i da je otrovan
„Moj muž nije umro prirodnom smrću, on je otrovan”, tvrdi Semra, supruga bivšeg predsednika Turske Turguta Ozala, koja se posle višegodišnjeg ćutanja odlučila da javno progovori.
Teške optužbe bivše „prve dame” oporo su odjeknule u javnosti, iako je ona odranije poznata kao hirovita žena, koja je imala veliki uticaj na svog supruga. Mnogi je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zbog toga nikad nisu voleli. Semra nije jedina koja iznosi sumnje u zvaničnu verziju smrti bivšeg predsednika, koji je, prema oficijelnim dijagnozama, umro od posledica srčanog udara. Njena izjava je ponovo podstakla rasprave o zaveri protiv bivšeg šefa države koji je, dok je bio na vlasti, često povlačio izazovne poteze.
„Kada smo tog jutra (17. aprila 1993. godine) krenuli da doručkujemo, on je odjednom pao i izgubio svest. Na ustima mu se pojavila bela pena. U rezidenciji nije bilo lekara, niti su došla kola hitne pomoći. Osoblje ga je unelo u predsednički automobil i prebačen je u bolnicu”, ispričala je Semra u direktnom telefonskom intervjuu TV stanici Kanalturk.
Ozal je bio srčani bolesnik. U Hjustonu su mu pet godina pre smrti ugrađena tri bajpasa. U njegovoj blizini lekar je uvek bio prisutan, sem tog fatalnog jutra.
Gospođa Semra se nije na tome zaustavila i tvrdi da je njen muž otrovan. Predsednik Ozal je, priča ona, prethodne večeri bio umoran i želeo je da se odmori, ali na uporni nagovor svog savetnika i portparola Kaje Toperija otišao je na prijem koji je organizovala bugarska ambasada u Ankari.
„Kada se vratio spremila sam večeru, ali on je odbio da jede. Bila sam iznenađena kada mi je rekao da je na prijemu popio limunadu koju nikad nije uzimao. Ali, objasnio mi je da je to uradio kako ne bi uvredio domaćine pošto su taj osvežavajući napitak specijalno pripremili za njega. Ta limunada ga je otrovala”, izričita je Semra.
Prema njenom mišljenju, Turgut Ozal je bio žrtva šire zavere. U izjavi ona nije ulazila u pojedinosti i nije objasnila kakva je u tome bila uloga bugarske ambasade. Ali je zagonetno dodala: „Ako se formira posebna parlamentarna komisija za ovaj slučaj, ili ako me pozove javni tužilac, onda ću imati još štošta da kažem.”
I sin predsednika Ozala, Ahmet, takođe sumnja da je njegov otac umro prirodnom smrću. On tvrdi da tog jutra nije bilo lekara u predsedničkoj palati, što se pre toga nije dešavalo.
Predsednikov bliski saradnik Toperi, koji je poimenice prozvan, nije mogao da otrpi zakasneli izazov.
„Predlažem da se izvrši ekshumacija predsednikovog tela i da se obave naknadne analize kako bi se konačno razjasnile te teorije zavere”, rekao je on u izjavi dostavljenoj medijima.
Toperi tvrdi da nije nagovarao Ozala da ide na taj prijem, jer je ta obaveza bila prihvaćena nedelju dana ranije i sumnja da je predsednik otrovan limunadom, pošto je to osvežavajuće piće služeno i drugim gostima.
Ovo nije prvi put da se iznose sumnje u zvaničnu verziju Ozalove smrti, pogotovo što se on posle operacije u SAD dobro osećao. Te teorije zavere dovode se u vezu i sa atentatom na njega 1988. godine koji su izveli pripadnici ekstremne nacionalističke grupe „Sivi vukovi”, čiji je član bio Mehmet Ali Agdža koji je pucao na papu Vojtilu. Ozal je izbegao smrt zahvaljujući slučajnosti, pošto ga je metak samo okrznuo jer je pogodio mikrofon ispred njega dok je držao govor okupljenim pristalicama.
Uoči smrti Ozal se bio angažovao na rešavanju „kurdskog problema”. To je u to vreme bilo u suprotnosti sa zvaničnim stavovima, a tome su se posebno protivili ekstremni nacionalisti, koji su smatrali da se taj problem može rešiti samo puškama i topovima.
Pobornici teorije zavere podsećaju da su tada pod misterioznim okolnostima stradali i komandant žandarmerije general Išref Bitlis i ministar finansija Adnan Kahveči koji su predsednika u tome bezrezervno podržavali. Tu, 1993. godinu, zbog toga mnogi u Turskoj nazivaju „godinom političkih ubistava”.
Ozalu su mnogi zamerili i zbog saradnje sa SAD u prvom ratu u persijskom zalivu. U zemlji su ga optuživali da je na taj način ostavio na cedilu braću muslimane u susednoj zemlji.
V. Lalić
objavljeno: 16/10/2010
