Izvor: Politika, 18.Maj.2014, 13:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Minimalcem protiv pečalbara
Švajcarci odlučuju o zakonu koji bi propisao minimalnu platu od četiri hiljade franaka i tako sprečio da se slabije plaćeni strani radnici zapošljavaju na uštrb starosedelaca
Švajcarska danas odlučuje o uvođenju minimalnog dohotka. Najniža mesečna plata u visini od četiri hiljade švajcarskih franaka, ili satnica od najmanje 22 franaka, što preračunato iznosi 18,50 evra, osnovni su zahtevi referendumske inicijative koja bi, u slučaju da bude usvojena, obavezala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vladu i parlament da donesu odgovarajući zakon.
Statističari su izračunali da bi tržište rada u alpskoj konfederaciji postalo najskuplje na svetu, posle uvođenja novog zakona. Predstavnici privrednika potežu za ucenama - prete „odlivom” investotitora i proizvodnih pogona u inostranstvo. Ključno pitanje glasi - ograničava li Švajcarska, voljom sindikata i birača, sopstvenu konkurentnost?
Na prvi pogled, o vrtoglavoj visini novog platnog nivoa u Švajcarskoj svedoče regulativi o minimalnom dohotku u njenom okruženju. U Nemačkoj, primera radi, lome se koplja među koalicionim partnerima u vladi oko uvođenja dogovorenog minimalca koji bi propisao satnicu od svega 8,5o evra - za deset manje nego u alpskom komšiluku.
Poznavaoci specifičnosti švajcarskog tržišta, međutim, kažu da čak ni minimalac koji bi oborio sve rekorde u svetskom poređenju, ne bi predstavljao istinski problem. Prosečni nivo plata u Švajcarskoj već sada je upola viši od zahtevanog minimalca, a to, ipak, nije podstaklo „emigraciju” preduzimača.
Tajna privlačnosti švajcarskog tržišta za bogate investitore krije se u poreskim stopama na ostvareni prihod izvan švajcarskih granica. One se svrstavaju među najniže na svetu. Tako, jedan proizvođač satova plaća porez na ostvareni prihod u Švajcarskoj koji je u visini odgovarajućih dažbina u bogatijim zemljama EU.
Za svaki sat koji proda van granica zemlje, međutim, fiskus mu zaračunava daleko manji porez... Na taj način visoka primanja zaposlenih predstavljaju za poslodavce „nužno, ali prihvatljivo zlo” - prihvatljivije nego da su plate niske, a porezi visoki.
Zvanične statistike pokazuju da manje od deset odsto zaposlenih ostvaruje mesečni prihod ispod četiri hiljade franaka, pa je, shodno rečenom, ovaj referendum shvaćen u javnosti kao socijalni iskorak u korist onih koji ne mogu da (pre)žive od svog rada.
Kada su švajcarski sindikati pre godinu dana pokrenuli inicijativu za raspisivanje referenduma, imali su široku podršku javnosti. Više od sedamdeset odsto građana izjasnilo se u empirijskim istraživanjima za uvođenje minimalca. U međuvremenu, analize pokazuju da će oko 60 odsto birača glasati protiv usvajanja. Šta se u manje od godinu dana dogodilo?
Kada je inicijativa pokrenuta, simpatije većine delom su bile na strani najslabije plaćenih, a u daleko većem obimu su bile - u ličnom interesu.
Naime, krajnje desno orijentisana, populistička Švajcarska narodna partija podržala je inicijativu predočavajući Švajcarcima da će zakon o minimalcu sprečiti priliv novih stranih radnika „koji otimaju hleb od usta starosedelaca, pristajući na daleko niže nadnice od domaćih radnika”.
Inicijativa, isitin na volju, nije bila usmerena protiv tradicionalnih pečalbara sa evropskog istoka i sa Balkana, već, pre svega, protiv Nemaca i Francuza koji žive uz švajcarsku granicu. Zahvaljujući saobraćajnoj povezanosti, oni jutrom putuju na posao u Švajcarsku, a vraćaju se uveče u svoju zemlju.
Argument protiv tih pečalbara: „Radnici iz Turske ili sa Balkana troše svoju platu u Švajcarskoj, dok Nemci i Francuzi troše zarađeno u svojoj zemlji i tako prekidaju lanac povezanosti zarade i potrošnje.
Lični interes srednjeg staleža sada je prevagnuo na drugu stranu - zahvaljujući kampanji privrednika i industrijalaca u kojoj je predočeno zaposlenima da će viši minimalac direktno uticati na snižavanje plata ogromne većine koja sada zarađuje daleko više.
Miloš Kazimirović
objavljeno: 18/05/2014
