Izvor: Danas, 13.Avg.2015, 22:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Migranti danas kao Jevreji tridesetih
Priče o brodovima krcatim migrantima koji tonu po Sredozemnom moru, nastojeći da dođu do obala Evrope, i o izbeglicama koje umiru u Kaleu dok pokušavaju da dođu do Britanije kroz Evrotunel u poslednje vreme postaju sveprisutne u Evropi. Ova aktuelna kriza treba da nas podseti na jednu bolnu i sramotnu epizodu iz skorije istorije - na odbijanje na koje su naišli evropski Jevreji koji su tražili sklonište od antisemitskog besa koji je harao širom Evrope tridesetih godina prošlog veka. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Današnje izbeglice treba da nas podsete i na one Jevreje koji su, preživevši Holokaust, plovili Sredozemnim morem ka Palestini 1946-1947. samo da bi ih utamničili Britanci na Kipru ili negde drugde.
Činjenica je da je spoljni svet uglavnom bio ravnodušan prema sudbini žrtava tridesetih, dok su se Jevreji suočavali sa sve intenzivnijem progonom u Nemačkoj i dok su se antisemitski zakoni širili u centralnoj i istočnoj Evropi. Tu ravnodušnost nesumnjivo nisu definisale duboko ukorenjene predrasude tog vremena kao ni široko rasprostranjena sumnjičavost prema svim strancima. "Čamac je pun" bio je refren koji se orio kako u vladama tako i u javnom mnjenju.
Zapravo, 1935. Sjedinjene Države su prihvatile samo oko 6.000 jevrejskih emigranata iz Evrope, Argentina je primila 3.000, a 2.000 je legalno ušlo u Brazil. Zapadna Evropa je bila velikodušnija - Francuska je preuzela 35.000, dok su Belgija i Holandija primile po oko 20.000.
Godine 1938, pod pritiskom američkog predsednika Frenklina Ruzvelta, održana je konferencija u Evijanu u Francuskoj, na kojoj se razgovaralo o statusu jevrejskih izbeglica. Iako je na njoj učestvovalo više od 30 zemalja, one su prihvatile veoma mali broj jevrejskih izbeglica. Pozivajući se na nezaposlenost, socioekonomske teškoće i probleme u vezi s javnim redom, učesnici su zaključili da se ništa ne može učiniti za evropske Jevreje.
Što se Britanaca tiče, oni su čak odbili da razgovaraju o pitanju emigracije Jevreja u Palestinu. Uprkos jačanju nasilja nad Jevrejima u Evropi, broj Jevreja koji je Britanija prihvatila u Palestini prvo se smanjio, a zatim stagnirao - 1935. godine 60.000, 1936. godine 30.000, 1937. godine 10.000, 1938. godine 13.000 i samo malo više 1939. Popuštajući pod protivljenjem Arapa i uplašeno od Cionističkog pokreta, Ujedinjeno Kraljevstvo je ograničilo imigraciju Jevreja u Palestinu na 10.000 godišnje tokom perioda od pet godina (s potencijalnom dopunskom kvotom od 25.000).
U aprilu 1939, odgovarajući na pitanje u donjem domu britanskog parlamenta, ministar za kolonije Malkolm Mekdonald je rekao da je Britanija sprečila da "1.220 nezakonitih imigranata uđe u Palestinu". Putnicima je naređeno da se vrate u svoje luke odakle su i došli. "Mislite na koncentracione logore?" upitao je onda poslanik. Mekdonaldov nabusit odgovor odzvanja današnjom krizom u Sredozemlju - odgovornost, rekao je, jeste na onima koji su organizovali nelegalnu imigraciju.
Čak i pošto je u septembru te godine izbio rat u Evropi, samo 20.000 Jevreja je dobilo azil u SAD. (Svoje spasenje uglavnom su dugovali odlučnom delovanju Spasilačkog komiteta u okupiranoj Francuskoj, među čijim su hrabrim volonterima bili Varijan Fraj i Hana Arent). Mnogi faktori su činili zatvorenost Amerike - antisemitizam, ideologija protiv imigracije, ćutanje hrišćanskih crkvi i nevoljnost američkih jevrejskih organizacija da vrše pritisak na Ruzveltovu administraciju. Štaviše, za cioniste je potreba da se stvori jevrejska država odnela prevagu u odnosu na migraciju Jevreja u Ameriku.
U analima ovih užasnih godina dva broda su preuzela glavne, doduše kobne uloge - Struma i Sent Luis.
"Struma" je napustila rumunsku crnomorsku luku Konstancu u decembru 1941. sa 800 Jevreja koji su bežali od pokolja koji je organizovala rumunska država i fašističke milicije. Pošto su došli do Istanbula, Britanci su odbili da dodele putnicima vize za Palestinu. Pošto je 70 dana provela u luci, "Struma" je bila primorana da se vrati na Crno more, gde je potopljena torpedom, čije je poreklo i dalje misterija. Samo je jedan putnik preživeo.
"Sent Luis" sa 900 nemačkih Jevreja je isplovio iz Nemačke u maju 1939. ka Kubi. Pošto je došao do Havane, nakon dugih pregovora između kubanske vlade i Američkog zajedničkog komiteta za distribuciju, brod je bio primoran da se vrati u Evropu. Deo izbeglica je dobio sigurno utočište u Holandiji, Belgiji, Francuskoj i Velikoj Britaniji. Ostali su, međutim, bili prisiljeni da se vrate u Hitlerovu Nemačku, gde će uskoro umreti.
Reagovanje Evrope na današnje siromašne migrante, od kojih mnogi traže azil od zemalja koje su pogođene ekstremizmom i građanskim ratom, pokazuje da se to može dogoditi ponovo. Evropski lideri koji se boje reakcije naroda ponovo osmišljavaju nove načine da odbace, a ne da pomognu nekima od najugroženijih ljudi na planeti.
Migracija je kompleksno pitanje i nema jednostavnih rešenja između ekstrema utopijske dobre volje i gnusne ksenofobije. Ali sećanje na teško stanje evropskih Jevreja tridesetih treba da nas natera da odbacimo ravnodušnost prema sudbini onih koji nemaju gde drugde da se okrenu.
Autor je ekonomista i član DžejKola, udruženja evropskih Jevreja, koji su posvećeni rešenju o postojanju dve države u izraelsko-palestinskom konfliktu.
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
