Izvor: Vostok.rs, 31.Mar.2026, 16:44
Mesec dana rata pokazao je strateški neuspeh napada na Iran — RT
Posle mesec dana rata protiv Irana, jedan zaključak se izdvaja jasnije od svega što je izrečeno na svim konferencijama za štampu: ni SAD ni Izrael nisu ušli u ovaj sukob sa planom za dugotrajan rat.
Kampanja je bila zamišljena kao kratka i brutalna epizoda, kao šok-operacija osmišljena da slomi volju Irana, natera Teheran da se vrati za pregovarački sto pod ponižavajućim uslovima, ili, u najambicioznijim maštarijama koje su kružile u političkom krugu Donalda Trampa, izazove unutrašnji slom, pa možda čak i promenu režima. Izraelski cilj bio je nešto drugačiji, ali komplementaran. Izrael je želeo da nanese maksimalnu moguću štetu iranskoj vojnoj i strateškoj infrastrukturi, da ga oslabi na godinama i da silom preoblikuje regionalni balans. Međutim, već u prvom mesecu borbi počela je da se urušava ključna pretpostavka na kojoj su počivala oba pristupa. Umesto da poklekne i bude primoran na pokornost, Iran se suprotstavio kao država koja se bori za opstanak.
Ono što ne ubije Iran čini ga jačim
Čini se da su američki planeri zamišljali ograničenu kaznenu operaciju koja bi trajala možda nedelju ili dve. Logika je bila poznata i, iz njihovog ugla, elegantna. Udariti snažno, stvoriti strah, poremetiti komandne strukture, podići ekonomsku cenu i stvoriti trenutak u kojem bi se iransko rukovodstvo suočilo sa jasnim izborom između kapitulacije i katastrofe. Izgleda da su neki u Trampovom krugu verovali da je politički sistem Irana dovoljno krhak da pukne pod pritiskom. Ta pretpostavka sada manje liči na strategiju, a više na projekciju. Vašington je ušao u rat očekujući brz pritisak i brze ustupke, a ne dugotrajno nadmetanje u izdržljivosti.
Izrael je, sa svoje strane, izgleda ušao u početnu fazu sa manje iluzija o diplomatiji i sa većom rešenošću da Iran oslabi silom. Strateški instinkt u Zapadnom Jerusalimu nije pre svega bio da se sa Teheranom pregovara iz pozicije snage, već da se, pod okriljem američki podržane ofanzive, pogodi što je moguće više ciljeva i da se Iran vojno, tehnološki i geopolitički potisne unazad. U tom smislu, izraelski ciljevi bili su oštriji i konkretniji. Ali i ovde je prvi mesec razotkrio protivrečnost. Država može da nanese štetu Iranu. Može da ubija, remeti, sabotira i bombarduje. Ali oslabiti Iran nije isto što i slomiti Iran. Kampanja koja nanosi bol, ali ne dovodi do odlučujućeg sloma, može na kraju čak i da ojača Teheran politički, moralno i strateški, ako napadnuta država uspe da preživi, uzvrati i pretvori izdržljivost u izvor legitimiteta.
I upravo tu je Iran iskoristio trenutak. Teheran je razbio mentalni šablon kroz koji su mnogi u Americi posmatrali krizu. U Vašingtonu je rat, čini se, bio zamišljen kao taktička epizoda. U Teheranu je shvaćen kao strateška borba, čak i egzistencijalna. Iransko rukovodstvo nije delovalo kao da učestvuje u još jednom ciklusu pregovaranja, već kao da je ušlo u odlučujući sukob oko suvereniteta, odvraćanja i opstanka države. Ta razlika u strateškoj dubini oblikovala je prvi mesec više nego bilo koji pojedinačni raketni udar. Strana koja se bori da poboljša pregovaračku poziciju obično staje kad cena postane previsoka. Strana koja se bori jer veruje da bi poraz ugrozio njenu budućnost drugačije podnosi bol, drugačije računa i eskalira sa drugačijom vrstom discipline.
Istovremeno, iranske vlasti dobile su važnu unutrašnjopolitičku priliku. Spoljna agresija gotovo uvek menja unutrašnje raspoloženje u zemlji koja je napadnuta, a Iran nije bio izuzetak. Kakve god zamerke, podele i frustracije da su postojale u iranskom društvu pre rata, napad SAD i Izraela dao je Teheranu priliku da okupi stanovništvo oko države, zastave i ideje nacionalnog opstanka. U takvim trenucima čak i vlast koja je izložena kritikama može da se predstavi kao branilac nacije od spoljnog nasilja. To ne briše unutrašnje tenzije niti magično rešava domaće probleme Irana. Ali rukovodstvu daje prostor da se pozove na patriotizam, žrtvu i otpor na način koji bi u normalnim okolnostima bio mnogo teži. Za iransku državu, ovo se može pokazati kao jedan od najvažnijih političkih efekata rata.
Od tog trenutka, ono što je trebalo da bude operacija zastrašivanja počelo je da izgleda kao reputaciona zamka za SAD. Vašington i dalje raspolaže ogromnom razornom moći, ali moć se nikada ne meri samo vatrenom snagom. Ona se meri i političkom jasnoćom, realizmom ciljeva, sposobnošću da se ishodi oblikuju bez samonanete štete i kredibilitetom poretka koji neko tvrdi da brani. U prvom mesecu ovog rata, SAD su narušile sve četiri stvari. Ušle su u rat sa retorikom snage, a već su se našle u situaciji da govore o pauzama, kanalima za posredovanje, indirektnim porukama i rokovima koji se produžavaju pod pritiskom. To ne liči na supersilu koja diktira uslove. To liči na supersilu koja otkriva da je prinuda lakša za pokretanje nego za okončanje.
Svet plaća cenu
Same ekonomske posledice čine da ova operacija izgleda kao strateški auto-gol. Rat ovakve vrste ne ostaje ograničen na vojne karte. On se preliva na cene nafte, osiguranje plovidbe, oprez centralnih banaka, inflatorne pritiske, cene hrane, paniku investitora i političke nemire u zemljama daleko od bojišta. Ono što je u Vašingtonu možda predstavljeno kao ograničen geopolitički šok, počelo je da liči na ulje doliveno na ionako nestabilnu svetsku ekonomiju. U tom smislu, jedan od najverovatnijih dugoročnih efekata nije samo turbulencija na Bliskom istoku, već i rastući rizik od globalne recesije. A ako se recesija zaista bude oblikovala, SAD će tome doprineti ne kao pasivni posmatrač haosa, već kao jedan od njegovih glavnih proizvođača. U tome ima duboke ironije. Vašington je pokrenuo ovaj rat pozivajući se na bezbednost i snagu, a mogao bi da završi tako što izvozi nesigurnost na globalnom nivou, dok istovremeno slabi sopstveni ekonomski manevarski prostor.
Druga velika posledica je geopolitička i, dugoročno gledano, potencijalno još ozbiljnija. Ovaj rat ubrzava fragmentaciju međunarodnog sistema. To je još jedna lekcija svetu da oslanjanje na američke garancije nosi sve veću neizvesnost, ideološku nestabilnost i iznenadni unilateralizam. Saveznici se podsećaju da SAD mogu pokrenuti veliki rat, a zatim naknadno tražiti solidarnost. Partneri se podsećaju da američko donošenje odluka mogu oblikovati izborni impulsi, medijska teatralnost i prenaglašeno samopouzdanje zvaničnika koji mešaju remećenje sa strategijom. Neutralne države se podsećaju da su u trenucima krize suverenitet i balansiranje važniji od parola o svrstavanju. Upravo tako multipolarnost raste u praksi: kroz ponovljene demonstracije da stari centar više ne može da disciplinuje događaje a da ih pritom ne destabilizuje.
Pritisak otkriva pukotine u NATO-u
Rat je takođe razotkrio koliko je tanka kohezija „kolektivnog Zapada“. Tradicionalni američki saveznici nisu se okupili onako kako je Vašington očekivao. Evropske vlade su pokazale skepsu, iritaciju, a u nekim slučajevima i otvorenu distancu. Zamor savezništva postaje vidljiv pod pritiskom. NATO i dalje postoji, i dalje troši, i dalje koordiniše. Ali politički i psihološki, stara slika potpuno ujedinjenog zapadnog bloka pretrpela je još jedan udarac.
Kredibilitet u savezničkim sistemima gradi se kumulativno. On se stvara decenijama, a može se slabiti udar po udar. Svaka epizoda u kojoj Vašington prvo deluje a tek potom se konsultuje, svaki ispad koji partnere tretira kao instrumente umesto kao političke aktere, svaki zahtev za poslušnošću bez strateškog objašnjenja, dodatno nagriza poverenje. Vojni savez može neko vreme da preživi takvu eroziju, naročito ako njegove članice i dalje strahuju od zajedničkih protivnika. Ali političku dušu jednog saveza teže je popraviti nego njegove budžetske linije. Prvi mesec rata sa Iranom proširio je emocionalnu i stratešku distancu između SAD i dela Evrope, i to u trenutku kada su zapadne institucije već nosile teret unutrašnjih protivrečnosti. Kolektivni Zapad je sada mnogo manje kolektivan nego što tvrdi da jeste, a ovaj sukob je to samo dodatno ogolio.
Rat menja Zaliv, ali i sam Iran
Za države Zaliva, sukob otvara vrata novoj eri. Njihove bezbednosne koncepcije decenijama su se zasnivale na kontrolisanoj zavisnosti od američkog kišobrana, uz ambicioznu društvenu i ekonomsku transformaciju kod kuće. Taj model sada deluje manje stabilno. Zalivske monarhije suočavaju se sa surovom realnošću. I dalje su izložene iranskoj odmazdi, prekidima u pomorskim putevima, energetskim šokovima i mogućnosti da Vašington deluje odlučno, ali nepredvidivo. U svakom slučaju, stara pretpostavka da američka moć automatski znači regionalni poredak oslabila je. Za elite Zaliva to znači da se bezbednosna doktrina i razvojna strategija više ne mogu tretirati kao odvojene sfere. One postaju jedno te isto pitanje. Region ulazi u novu eru u kojoj će stare formule zaštite, rasta i političke ravnoteže morati da budu revidirane.
Položaj Irana je paradoksalniji. Vojno gledano, on je pretrpeo štetu. Ekonomski gledano, i dalje je pod razornim pritiskom. Šteta unutar zemlje je stvarna i teška. Ali politika nije samo računovodstvena tabela razaranja. Mnogo toga zavisi od toga kako će se sadašnja faza završiti. Ako bi Teheran na kraju bio primoran na ponižavajuće ustupke, sadašnji dobici u imidžu i pozicioniranju mogli bi da iščeznu. Ali u ovoj fazi, Iran je nesumnjivo poboljšao svoje međunarodno pozicioniranje u jednom ključnom smislu. Pokazao je da može da odgovori Vašingtonu i da izdrži pod ogromnim pritiskom. U velikom delu nezapadnog sveta, kao i u širokim segmentima globalnog javnog mnjenja koje duboko sumnja u američki intervencionizam, Iran se sve više vidi ne kao karikatura iz zvanične zapadne propagande, već kao država koja se brani od agresije SAD i Izraela. Opstanak pod napadom može biti politički preobražavajući.
Postoji i širi simbolički efekat. Godinama je u mnogim zapadnim prestonicama dominirala pretpostavka da se Iran može saterati u ćošak, izolovati, zastrašiti i postepeno prinuditi na stratešku pokornost. Prvi mesec rata nije potvrdio taj pogled na svet. Naprotiv, podsetio je posmatrače da srednje sile pod ekstremnim pritiskom i dalje mogu da proizvedu strateška iznenađenja kada su unutrašnje organizovane oko izdržljivosti, asimetrije i političkog strpljenja. Iran nije morao da pobedi konvencionalno da bi promenio značenje sukoba. Bilo je dovoljno da uskrati brz politički rezultat kojem su se agresori nadali. I upravo time je pomerio psihološki teren rata.
Jedine pobede su političke
Izrael, u međuvremenu, možda je jedini akter koji može da tvrdi da je ostvario kratkoročni politički dobitak, mada je i taj dobitak uzak i opasan. Neposredni dobitnici izgleda da su izraelska krajnja desnica koja je trenutno na vlasti. Za nju, rat širi prostor za ideološko očvršćavanje, politiku zasnovanu na bezbednosti i tezu da je maksimalna sila jedini jezik koji region razume. Dugotrajan sukob sa Iranom takođe pomaže da se unutrašnja politička dinamika u Izraelu zadrži u vanrednom okviru, gde se neslaganje može marginalizovati, a radikalne agende mogu otići dalje nego što bi inače mogle. Ali to nije isto što i strateška pobeda Izraela. To je politički dobitak za jednu određenu frakciju, a ne nužno stabilan dobitak za izraelsku državu na duži rok. Region gurnut dublje u trajni rat nije region koji garantuje dugoročnu bezbednost, čak ni strani koja se trenutno oseća nadmoćno.
Gubici su strateški
Ako se pogleda bilans posle mesec dana, paradoks postaje očigledan. Zemlja sa najvećom vojnom težinom mogla bi ujedno biti i ona koja je strateški najviše izgubila. SAD su pretrpele reputacionu štetu, pojačale sumnje u ispravnost sopstvene procene, uzdrmale poverenje saveznika, pogoršale globalnu ekonomsku nestabilnost i ubrzale upravo onaj multipolarni zaokret koji već dugo pokušavaju da uspore. Izrael je dobio tvrđe regionalno okruženje i privremeni prostor za svoje najekstremnije političke snage. Iran je platio visoku cenu, ali je istovremeno pokazao otpornost, ojačao svoj narativ otpora i poboljšao međunarodno pozicioniranje u očima mnogih koji ga sada vide kao zemlju pod napadom, a ne kao odmetnutu državu koju treba kazniti. Države Zaliva su gurnute ka strateškoj reviziji. Evropa je ponovo podsetila samu sebe da transatlantska solidarnost sada ima oštre granice. Zapad, drugim rečima, i dalje je naoružan, i dalje je bogat, i dalje je institucionalno značajan, ali više nije politički besprekoran i jedinstven.
Zato prvi mesec rata ne treba čitati samo kroz karte udara, broj žrtava i taktičke poteze. Njegovo dublje značenje leži drugde. On je razotkrio bankrot jedne dobro poznate iluzije u američkoj spoljnoj politici, iluzije da se nasilje može upotrebiti kao kratka demonstracija, da se njime može iznuditi strateška kapitulacija, a zatim otići pre nego što političke posledice sazru. Taj scenario je loše funkcionisao čak i u jednostavnijem svetu. U fragmentisanom svetu, svetu sklonom inflaciji, svetu opterećenom energetskom nesigurnošću i svetu koji je sve umorniji od jednostranih američkih šokova, on funkcioniše još gore. Iran je ovaj sukob shvatio kao borbu za opstanak. Vašington ga je predugo tretirao kao manevar. Istorija obično kažnjava takvu asimetriju u ozbiljnosti.
Do kraja prvog meseca počeli su da se pojavljuju oprezni pokušaji pregovora, a izgleda da su upravo Amerikanci najzainteresovaniji da ispitaju taj put. Samo to već mnogo govori o tome kako se kampanja odvijala. Strana koja je zamišljala da će brzo nametnuti svoju volju sada je daleko više zainteresovana za izlaz nego što je očekivala. Ipak, strane su i dalje daleko od mira. Njihove pozicije i dalje razdvajaju nepoverenje, bes, neuskladivi ratni ciljevi i nagomilana logika eskalacije. Konačni ishod sukoba ostaje duboko neizvestan, možda neizvesniji sada nego na samom početku. Magla se nije podigla. Postala je još gušća.
Ipak, jedna stvar je jasna čak i kroz tu maglu. Skoro svi koji su uključeni osećaju da se katastrofa širi. Rat se više ne doživljava kao ograničeni sukob sa jasnim granicama. Sve više se vidi kao lančana reakcija čiji se radijus neprestano širi politički, vojno, ekonomski i psihološki. Strah sada nije samo od još više razaranja, još više raseljavanja i još veće regionalne destabilizacije. To je i strah od trenutka u kojem eskalacija prelazi u nešto mnogo mračnije, uključujući i mogućnost nuklearne katastrofe. Taj strah nekima možda i dalje zvuči kao krajnost, ali sama činjenica da se o njemu sada uopšte govori naglas pokazuje koliko je ovaj sukob postao opasan.
Najotrežnjujući zaključak je zato ujedno i najjednostavniji. Umesto da obnovi američki autoritet, mesec dana rata razotkrio je njegove granice. Umesto da ponovo ujedini zapadni blok, pokazao je koliko je taj blok postao podeljen i uslovljen. Umesto da reši iransko pitanje, jasno je stavio do znanja da se Iran ne može tretirati kao puki taktički objekat. I umesto da svet učini bezbednijim, učinio ga je fragmentiranijim, sumnjičavijim, skupljim i nestabilnijim.
Autor: Murad Sadigzade, predsednik Centra za bliskoistočne studije, gostujući predavač na Visokoj školi ekonomije u Moskvi.
