Izvor: Politika, 25.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manje poznati Deng
Šta Kinezi najčešće govore o tvorcu moderne Kine deset godina posle njegove smrti
Deng Sjaoping, političar i državnik crvene Kine koji se za života proslavio jeretičkom mišlju da "nije važno da li je mačka crna ili bela, pod uslovom da lovi miševe", i danas, deset godina posle smrti, živi u sećanjima sunarodnika prevashodno kao pragmatični vizionar.
Da nije bilo njegove smelosti u rušenju ideoloških kanona i tabua, ne bi bilo ni ekonomskih reformi, ni otvaranja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prema svetu, ni moderne Kine, podsećaju savremenici.
U ovim sećanjima Deng, usmeren ka budućnosti, ima dve opsesije: da ojača Kinu kao državu i da najmnogoljudniju naciju izvuče iz siromaštva. Sećanja otkrivaju jednog manje poznatog Denga. Oživele su misli koje su bile ostale u užem krugu reformatora, verovatno zato da ne bi u široj javnosti stvarale preranu ideološku pometnju.
U raspravama o privredi, teško pogođenoj "velikim skokom napred", kolektivizacijom na selu i, posebno, "kulturnom revolucijom", Deng je ispoljavao averziju prema "izmima" kojima je obilovala kineska politička terminologija. Presudnu bitku za ekonomsku reformu izvojevao je kad se suprotstavio ustaljenom verovanju da je tržišna privreda svojstvena samo kapitalizmu, a da se socijalizam može uspešno graditi jedino jačanjem planske privrede. Ali je o tome progovorio tek 1992, u toku jedne posete južnim provincijama. Tada je rekao: "Planska privreda se ne upražnjava samo u socijalizmu, jer se i u kapitalizmu planira. Isto tako, tržišna privreda nije odlika samo kapitalizma, jer i u socijalizmu postoje tržišta".
Upravo je stvaranje "socijalističke tržišne privrede", kako je tada nazvan kineski ekonomski model, omogućilo brži rast Kine, oslobađanje njenog radnog potencijala i preduzetničkog duha, kao i razvoj privatnog sektora, koji danas daje 65 odsto bruto nacionalnog produkta, ističu analitičari u "Ženmin žibaou" povodom desetogodišnjice od Dengove smrti.
Kad je država bogata
Jedan drugi tabu koji je Deng uklonio bio je vezan za sam početak reforme na selu, krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Kina je, po Maovoj ideološkoj postavci, bila zemlja "siromašnih seljaka i nižih srednjaka", jer su kulaci i veleposednici, kao protivnici revolucije, bili svrstani u "smrdljivu buržoasku kategoriju". Deng je pustio iz torbe crnu mačku kad je obnarodovao da "seljak treba da se bogati". Jedni će se obogatiti pre drugih, a država će moći da bude bogata samo ako su joj i podanici bogati. Posle toga, u rasturenim komunama, usledila je dekolektivizacija: zemlja je data seljacima u najam.
Da li je Deng želeo tako velike socijalne razlike kakve sada postoje, posebno između grada i sela, i da li je slutio da će to voditi nemirima i haosu? – podsećaju komentatori na neka od alarmantnih pitanja koja postavljaju gubitnici u reformi.
Deng je, po njima, znao da će proces biti bolan, ali je u reformi video jedini put ka boljem životu za sve, iako ne i u isto vreme za sve. Preporučivao je opreznost, "prelaženje reke sa čvrstim osloncem na podvodno kamenje".
Od početka osamdesetih godina Deng je stalno razmišljao o tome hoće li biti većeg rata u svetu i koliko će mirnija međunarodna situacija omogućiti miran razvoj Kine. U junu 1985. zaključio je: "Moguće je da na duže vreme neće biti novog rata koji bi imao svetske razmere. Postoji nada za svetski mir."
Ali, stare strepnje su ga opsele ponovo u novembru 1989. (Bilo je to vreme pada Berlinskog zida, ali i vreme znatno pogoršanih odnosa sa Zapadom, posebno sa SAD, posle njegove odluke da silom oružja uguši demonstracije na Tjenanmenu.) Njegove dileme – nazire se više iz onoga što je u Kini dosad prećutano, nego iz onoga što je javno izrečeno – morale su biti blizu slutnjama da je CIA pogrešno procenila da će se sistem u Kini pre urušiti nego sistem u Sovjetskom Savezu.
Deng je tada pre branio državu nego vlast. A ovako je razmišljao: "Nadao sam se da se hladni rat privodi kraju. Sad sam razočaran. Moguće je da jedan hladni rat prestane, a da druga dva počnu – jedan protiv trećeg sveta, a drugi protiv socijalizma (to jest Kine)."
S Reganom – o Jugoslaviji
Iako je spoljna politika Kine bila uveliko lišena ideoloških premisa, Deng je u to vreme učvrstio sebe u uverenju da "ideologija ne sme da određuje odnose među državama". Procenjivao je da će, uprkos činjenici da postoji samo jedna supersila, svet morati da bude multipolaran. Kina i Rusija, bio je siguran, predstavljaće polove u tom multipolarnom svetu. Takođe je verovao da se "svetski problemi ne mogu rešavati uvođenjem samo jednog (društveno-političkog) modela".
Pisac ovih redova seća se da je i tadašnja Jugoslavija bila nezaobilazni predmet malo poznatih Dengovih razmišljanja o mogućim krizama i ratovima u svetu.
Još 1979. on je, u razgovoru sa jednom našom delegacijom, upitao šta će biti sa Jugoslavijom posle Tita. "I posle Tita – Tito", citirali su mu Staneta Dolanca.
Deng je hladno pogledao svoje goste, a onda je procedio kroz zube staru kinesku poslovicu: "Pod velikim drvetom je debela hladovina."
U aprilu 1984. Deng je iznenadio američkog predsednika Regana, koji se nalazio u posetu Kini, pitanjem: "Mogu li etničke razmirice u Jugoslaviji da destabilizuju Balkan i dovedu do rata u Evropi?" Nije dobio precizan odgovor.
Sada, iz nedavno otvorenih arhiva CIA, proizilazi da su američki obaveštajci bili, upravo polovinom osamdesetih godina, znatno intenzivirali svoju aktivnost u Hrvatskoj i Sloveniji. Na licu mesta su se spremali za ono što dolazi. Ali, kako je Deng, preko Himalaja, naslutio požar na Balkanu?
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 25.02.2007.]
