Izvor: Politika, 09.Jun.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Malo nade za Avganistan
Sve sumornije ocene rezultata desetogodišnjeg rata Amerike
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Zaoštravanje američkih unutrašnjih polemika oko Avganistana sve više podseća na poslovicu o babi koja je dala groš da uđe u kolo, a onda nudila dva da izađe. U ovom slučaju reč je o milionima i milijardama dolara.
Upravo obelodanjen izveštaj Spoljnopolitičkog komiteta Senata o američkoj pomoći Avganistanu, koji su sačinile stručne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << službe demokrata, pokazuje da su 324 miliona dolara koje SAD tamo nedeljno troše za projekte obnove – više nego i u jednoj drugoj zemlji – uglavnom bacanje tih velikih para u rupu bez dna.
To i milijarde koje troši vojska stvorili su situaciju da 97 odsto avganistanskog bruto nacionalnog proizvoda, ukupnog godišnjeg obrta njegove ekonomije – zavisi od stranog novca. Ako bi ti tokovi presušili, Avganistan bi doživeo ekonomski slom.
Svrha pomoći je „izgradnja nacije”, sa idejom da se učvrsti lokalna vlast kao brana islamskom ekstremizmu talibana. Ali ono što sa tim ciljem sagrade Amerikanci, po pravilu se sruši čim oni odu na neko drugo mesto.
Sada, kada je na dnevni red došlo povlačenje, i kada je iz kruga predsednika Baraka Obame signalizirano da bi odlazak američkih vojnika trebalo da bude brži nego što je prvobitno nagovešteno – pominje se i ideja da se do kraja godine povuče čak i 30.000 vojnika – sve su učestalija poređenja da je Amerika u gotovo istovetnoj situaciji u kojoj je 1988, kada je započeo svoj izlazak iz „grobnice imperija”, bio Sovjetski Savez.
Povlačenje sovjetskih trupa, takođe posle desetogodišnje okupacije i vojevanja sa avganistanskim pobunjenicima, ostavilo je u zemlji politički vakuum koji je ispunjen međusobnim obračunima mudžahedinskih i plemenskih vođa, a što je na kraju za ishod imalo da na vlast dođu talibani.
Na mogućnost reprize ovog scenarija ukazao je u svom tekstu u „Vašington postu” i veteran američke diplomatije Henri Kisindžer, koji konstatuje da se u Avganistanu ponavlja redosled iz ostalih ratova koje je Amerika vodila od 1945: prvo postoji široki konsenzus za intervenciju, onda sledi razočarenje što ona ni posle više godina ne donosi očekivani rezultat i, na kraju, traganje za izlaznom strategijom, pri čemu je „izlazak važniji od strategije”.
„U Avganistan smo ušli da kaznimo talibane zbog njihovog gostoprimstva Al Kaidi koja je, pod vođstvom Osame bin Ladena izvršila napad na Ameriku 11. septembra”, piše Kisindžer. „Posle brze pobede, američke snage su ostale da pomognu u izgradnji posttalibanske države. Ali ta izgradnja nacije suočila se sa ironijom da je glavni faktor nastanka avganistanske nacije suprotstavljanje njenih plemenskih grupa stranoj okupaciji. Kad se strane vojske povuku, te grupe se uvek okreću međusobnom nadmetanju za teritorije i stanovništvo.”
Kisindžer zatim pominje da, pod pokroviteljstvom Nemačke, SAD već pregovaraju sa talibanima o posleratnom uređenju zemlje i deobi vlasti, ali opominje da je veoma verovatno da će svaki dogovor koji se eventualno postigne – ako ne bude učvršćen i regionalnim sporazumom čiji bi potpisnici bili Pakistan, Indija i Iran – biti ignorisan onoga momenta kada se strane trupe povuku i kada se talibani osete dovoljno jakim da preotmu celokupnu vlast.
Zbog svega toga Americi je teško da i u ovom slučaju primeni oprobanu formulu: proglasi pobedu i povuci se. Ako se situacija u Avganistanu „resetuje” i povratak islamskih ekstremista u Kabul zapreti regionalnoj stabilnosti, a pre svega nuklearno naoružanom Pakistanu, glavni utisak će biti da je najjača vojna sila pretrpela veliki poraz, što bi imalo neželjeno dejstvo i na celokupni svetski poredak.
Sa druge strane, unutrašnji politički pritisci i fiskalne prinude – neophodnost da se smanji zjapeći budžetski deficit – skupo prisustvo u Avganistanu (120 milijardi dolara godišnje) u nedogled čini neodrživim. Poslednja istraživanja javnog mnjenja govore o tome da je protiv tog rata, a za brzo povlačenje, više od 70 odsto Amerikanaca, što Obama ne može da ignoriše uoči početka svoje kampanje za zadobijanje drugog predsedničkog mandata.
Simboličan uzorak preovlađujućeg nacionalnog raspoloženja u ovom pogledu izneo je ove nedelje senator Džim Veb, demokrata iz Virdžinije, rečima da „ako postoji neka zemlja na svetu kojoj je potrebna hitna nacionalna izgradnja – to su Sjedinjene Američke Države”.
M. Mišić
objavljeno: 10.06.2011.
