Izvor: Politika, 16.Dec.2014, 09:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Male plate koče ekonomski rast
Radnička i srednja klasa osiromašuju, zbog čega opada potražnja, privreda stagnira, a socijalni nemiri postaju vrlo verovatni
Razlike u primanjima i imetku između bogatih i siromašnih najveće su u poslednjih 30 godina, što je dovelo do pada ekonomskog rasta, saopštila je Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj. Nedavni izveštaj ove organizacije nadovezuje se na mnoštvo drugih studija koje takođe upozoravaju da je nejednakost tolika da sada ne samo da sprečava dalji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << privredni napredak već može da dovede i do ozbiljnih socijalnih nemira.
Danas 10 odsto najprosperitetnijih zemalja članica organizacije (34 razvijene zemlje koje proizvode dve trećine robe i usluga u svetu) zarađuje 9,5 puta više nego 10 odsto onih sa najmanjim prihodima. Pre 30 godina, najbogatiji su zarađivali sedam puta više od najsiromašnijih, ističe se u izveštaju objavljenom na sajtu organizacije.
Nejednakost je u poslednje vreme najviše porasla u Finskoj, Izraelu, Švedskoj, SAD i na Novom Zelandu, dok je neznatno opala u Grčkoj i Turskoj. Jaz između klasa sve je širi ne samo zbog toga što oni koji žive u izobilju enormno uvećavaju saldo na računu već i zbog toga što oni koji imaju malo – njih 40 odsto sa dna piramide prihoda – imaju sve manje. Studija tvrdi da je radnička klasa zanemarila svoje i obrazovanje svoje dece, zbog čega ne može da pronađe plaćenije poslove i podigne se na društvenoj lestvici.
Autori predlažu vladama da obavezno nametnu veće poreze i preraspodele bogatstvo, ali ne samo u vidu socijalne pomoći već pre svega ulaganjem u obrazovanje, to jest u ljudski kapital. Njihov zaključak u velikoj je suprotnosti sa onim što rade vlade širom sveta nadajući se da će izaći iz recesije – smanjuju korporativne poreze, deregulišu tržište i obnavljaju logiku tačerizma i reganizma, po kojoj pojedinac za neuspeh nema da krivi nikog drugog osim samog sebe.
Među ekonomistima preovladava stav da će privredi dobro ići ako su porezi niski, a vlasnici kapitali slobodni da određuju minimalne nadnice, ali je praksa pokazala da manjak novca u budžetu i novčanicima smanjuje potrošnju, koja je motor proizvodnje i ekonomskog rasta.
Ovo je tema o kojoj se ove godine mnogo govorilo zbog podataka koji ukazuju da je nejednakost i u najvećoj ekonomiji sveta, SAD, gotovo na istorijskom maksimumu. Tako je 20 odsto Amerikanaca sa najmanje plaćenim poslovima umanjilo svoj imetak i primanja za osam odsto u periodu 2010–2013.
Kako je javio „Ekonomist”, 0,1 odsto najimućnijih građana poseduje novac i imetak koji odgovara vrednosti svega onoga što poseduje čak 90 odsto stanovnika SAD. Poslednji put kada se ovako nešto dogodilo bilo je u vreme velike depresije, podseća magazin i dodaje da se nejednakost otad smanjivala sve do sedamdesetih, da bi onda ponovo opteretila društvo.
Američki san danas je teže ostvariti jer su diplomci i mladi profesionalci opterećeni otplatom studentskih kredita, dok se porodice dovijaju da da isplate stambene kredite u trenutku kada im primanja stagniraju ili se smanjuju. Kriza 2008. je i počela time što su bankari, motivisani visokim bonusima, odobravali kredite klijentima za koje je bilo očigledno da neće moći da vrate dug. Posle toga su nesuđeni vlasnici ostali bez kuća, a banke bez novca.
I tada je preovladavao stav da nije posao države da se meša u ekonomiju i redistribuira bogatstvo pomažući „neodgovornim” i „nesposobnim” pojedincima, ali je američka vlada novcem poreskih obveznika ipak pomogla posrnulim finansijskim kućama i bankama za koje je smatrala da su „isuviše velike da bi propale”.
Ekonomista Stiven Fazari predlaže, kako prenosi sajt „Slejt”, pokretanje javnih radova da bi se smanjila nezaposlenost, obavezno podizanje minimalne nadnice, ali i povećanje ostalih plata da bi se više trošilo i ostvarivao veći ekonomski rast.
On je na istom tragu kao i francuski ekonomista Tomas Piketi, koji je ranije ove godine svojom knjigom „Kapital u 21. veku” nejednakost stavio u fokus medija i intelektualaca. Piketi tvrdi da je osnovna nevolja današnjeg kapitalizma što dividende rastu brže od proizvodnje, odnosno što nasleđeno bogatstvo raste brže od zarađenog. To dovodi do nejednakosti i socijalnih nemira i moglo bi, kako kaže Piketi, da nas vrati u doba o kojem su pisali Džejn Ostin i Onore de Balzak kada je bilo izvesno da ćete se pre obezbediti brakom sa bogatim naslednikom ili naslednicom nego marljivim radom.
J. Stevanović
----------------------------------
Istok Nemačke još zaostaje za zapadom
Vlada kancelarke Angele Merkel nedavno je saopštila da se u priči o ujedinjenju Nemačke „nazire svetlo na kraju tunela”. Na ovu vladinu procenu Radio Dojče vele kratko je dodao: „Tamo gde ima svetla ima i senki.”
A 24 godine posle prisajedinjenja bivše Nemačke Demokratske Republike zapadnoj – Saveznoj Republici Nemačkoj – razlike između ova dva dela sada jedinstvene države još su veoma vidljive. Odavno je nestao i poslednji tračak euforije zbog ujedinjenja, a obećanja tadašnjeg kancelara Helmuta Kola da dolazi „vreme procvata” više se gotovo niko i ne seća.
Umesto toga, nastupile su teške godine gašenja istočnonemačke privrede, ozbiljnog porasta nezaposlenosti, iseljavanja... Od 1990. godine, iz istočnog dela Nemačke u zapadni se iselilo oko dva miliona ljudi, većina u potrazi za poslom i boljim životom.
Mediji sada izveštavaju da je ovaj negativni proces konačno zaustavljen, ali da se povratak ljudi u istočni deo zemlje ne može se ostvariti političkim dekretom.
Ljudima pre svega treba stabilna i prosperitetna ekonomija koja obezbeđuje dobar život. A statistika kaže da je privredna snaga istoka Nemačke tek na 71 odsto zapadnog proseka. Primanja zaposlenih nešto bolja u ovom poređenju – iznose 80 odsto proseka na zapadu.
Nemačku je pripajanje istočnih pokrajina mnogo koštalo. Uglavnom su to bile nezvanične procene, ali kada je taj iznos dostigao vrtoglava dva biliona evra, o tome je prestalo da se govori. Kompanije iz zapadnog dela Nemačke nekako su nevoljno otvarale pogone na istoku, tamošnja ekonomija je počela da se diže iz pepela. Rezultat: danas nijedna od 100 najvećih kompanija u Nemačkoj nema centralu u istočnom delu zemlje, kičma tamošnje ekonomije su srednja i mala preduzeća.
Nemački mediji u izveštajima i reportažama o razlikama između istočnog i zapadnog dela zemlje u poslednje vreme otkrivaju neke zanimljive detalje. Ispostavlja se, između ostalog, da je najveći profit od ujedinjenja imalo visoko školstvo. Odlični fakulteti na istoku zemlje i jeftiniji smeštaj privlače, poput magneta, studente sa zapada. Dojče vele navodi primer grada Gerlica u Saksoniji, koji je, na primer, privukao mnogo penzionera iz zapadnog dela Nemačke.
Ovakvi primeri nisu, međutim, česti. Kada se govori o nemačko-nemačkim razlikama i dalje je u prvom planu ocena da je istok još zaostaje za zaapadom. I da će tako ostati još nekoliko narednih decenija.
Ž. R.
----------------------------------
Jaz između „dve Britanije”
Siromašni ljudi su gladni jer ne umeju da kuvaju, izjavila je pre nekoliko dana baronesa Ana Dženkin od Keningtona, članica Doma lordova britanskog parlamenta. Dodala je da za takvu situaciju ne krivi sirotinju, ali da je ispitivanje sprovedeno među siromašnim Britancima pokazalo da oni često nisu u stanju da spreme zdrav, hranljiv obrok jer nemaju osnovne kulinarske sposobnosti.
Ova izjava je uzburkala ostrvsko javno mnjenje, da bi naposletku baronica uputila javno izvinjenje: „Pogrešila sam i izvinjavam se svima koje sam uvredila.”
Štampa se međutim nije zaustavila već je iskopan podatak da je upravo ledi Dženkin članica parlamentarnog odbora čije je zaduženje nabavka osveženja za sednice Doma lordova. Ovo telo se našlo pod udarom javnosti nakon što je obelodanjeno da su odbili zajednički ketering sa članovima Donjeg doma parlamenta, a jedan insajder je dojavio medijima da je pravi razlog u stvari to što bi u tom slučaju to značilo poručivanje jeftinijeg šampanjca…
Incident sa spornom izjavom ne bi međutim predstavljao ništa neuobičajeno da nije nehotice ogolio svu srazmeru nerazumevanja između vrha i dna socijalne lestvice u Velikoj Britaniji. Nedavno sprovedena ispitivanja su pokazala da je Ujedinjeno Kraljevstvo jedina zemlja u grupi sedam ekonomski najrazvijenijih država sveta u kojoj je od 2000. do danas zabeleženo povećanje socijalne nejednakosti. Došlo se do apsurdne situacije da društvo kao celina postaje sve bogatije, ali da je raspodela bogatstva unutar njega nepravedna. Najveći deo odlazi u džepove ionako prebogatih pojedinaca, dok je sve manje pripadnika takozvane srednje klase.
Zlatno doba koliko-toliko ujednačene raspodele bogatstva u Britaniji završeno je još početkom osamdesetih godina prošlog veka. Stručnjaci upozoravaju da danas postoje dve Velike Britanije, koje su zbog drastičnih materijalnih razlika toliko podeljene da je članovima jedne i druge zajedničko samo državljanstvo.
Pet najbogatijih porodica raspolažu većim bogatstvom nego 20 odsto svih Britanaca sa dna društvene lestvice. Drugim rečima, imaju više novca nego 12,6 miliona njihovih sunarodnika – što je gotovo identično broju Britanaca koji žive ispod granice siromaštva. Zanimljivo je i da je broj penzionera koji žive u nemaštini smanjen, dok među siromašnima ima sve više mladih, posebno mlađih od 25 godina. Popravljanju sumorne statistike ne doprinosi ni ekonomska kriza budući da mere štednje najžešće pogađaju upravo najskromnije slojeve – čime se ionako veliki društveni jaz dodatno produbljuje.
U Velikoj Britaniji je situacija utoliko komplikovanija što i pored eventualnog materijalnog uspeha nije zagarantovana brza vertikalna društvena pokretljivost. „Gardijan” je pre nekoliko dana objavio tekst u kojem ukazuje da najveći branik prodoru iz nižih slojeva u britanskom društvu predstavljaju upravo oni pojedinci koji su uspeli da se izdignu iz svog miljea. List ocenjuje da je, uz naraslu nejednakost, specifična vrsta snobizma siguran garant za očuvanje postojećeg poretka. Oni koji bi nešto da menjaju često dobijaju etikete koje ih povezuju sa komunizmom, demagogijom i utopijom.
D. Vukotić
objavljeno: 16.12.2014.
.jpg)
