Izvor: Politika, 24.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majušni neboder
Iz valjkastih udubljenja, širine od 30 do nanometara, nicale su za nekoliko sekundi
Neobičnim lukavstvom su ugljenikove nanotube naterane da rastu uspravno na silicijumskim oblandama (wafer). Postupak su osmislili istraživači na Univerzitetu Perdju (SAD), i on oličava veliki korak u usavršavanju svakovrsnih elektronskih i bežičnih spravica, pa i senzora (javljači).
Sićušne cevčice naslagali su jedne na druge, obrazujući integrisana kola i ostale sastojke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u svakom sloju. Postupak je nazvan nanoelektronika koja stremi u visinu, što delom podseća na nebodere u građevinarstvu samo u liliputanskom svetu.
Prema rečima profesora Timotija Fišera, koji je rukovodio istraživanjem, na istoj površini možete složiti kudikamo više delova u više slojeva, kao u višespratnicama. I da temelj ostane nepromenjen, čak i manji. Ali, pre izrade ma kojeg elektronskog sastavnog dela, mora se podrobno proučiti kako da se nanocevčice usmeravaju u željenom smeru.
Najpre je načinjen tanak premaz od dva aluminijumska sloja između kojih je bio tanušan nanos gvožđa, koristeći isparavanje elektronskih zraka, uobičajeni zahvat u poluprovodničkoj industriji. Potom je izazvana oksidacija metala, stručno zvana anodizacija, koja nalikuje rđanju: načinjene su majušne rupe u obliku valjka, film je pretvoren u svojevrsni šupljikavi kalup od oksidoizovanog aluminijuma, debljine stotinke ljudske vlasi.
U postupku je, naime, iskorišćeno električno polje da primora nanošupljine da se poređaju u pravilnim razmacima nanošupljine, zbog čega je aluminijum-dioksid (sećate se da je bio izložen kiseoniku) postao porozan.
Zatim je gasovita mešavina vodonika i metana proticala kroz malecke duplje, a pomoću mikrotalasa je tečenje drugog gasa, bogatog ugljenikom, prekidano. I šta se desilo? Gvozdeni sloj se ponašao kao katalizator (podstrekač) podstičući nanocevčice od ugljenika iz metana da se u rupicama sastavljaju i izdižu u visinu.
Iz svakog majušnog udubljenja iznikla je po jedna, kao dlaka iz kože, što je navelo naučnike da zamisle da ih ubuduće objedine, pretvarajući ih u elektronske i senzorske napravice. Naravno, jednog dana biće to izvodljivo.
Šupljine od 30 do 50 nanometara u prečniku su nastajale za nekoliko sekundi, a nanocevčice su do izvesne dužine porasle za nekoliko minuta. Narodski rečeno: dok udariš dlanom o dlan. Nanometar je milioniti deo milimetra, a to je kao da ste nanizali jedan do drugog deset atoma.
Nanocevčice su otkrivene ranih devedesetih prošlog veka i već su viđene u izradi novih vrsta tranzistora u kudikamo moćnijim i štedljivijim računarima od sadašnjih i veoma tanušnih nanožica u elektronskim kolima. Dostići taj sveobećavajući cilj, međutim, iziskuje mnogo godina proučavanja, naročito spajanja sa ostalim činiocima u strujnom kolopletu.
U ogledima na Perdju univerzitetu korišćene su i s jednim i s dva zida (jedna u drugoj), prečnika jednog nanometra, što je potvrdilo da su uvijene od jednog ili dva pojedinačna listića ugljenikovih atoma. Predstojeća istraživanja trebalo bi da pokažu u kakvim uslovima se prave jedne ili druge, a prvi put je ubačen međusloj od gvožđa.
I sami učesnici u nesvakidašnjem poduhvatu bili su iznenađeni videvši kako sićušne cevčice izrastaju iz rupica bočnim zidovima.
Otkriće je nedavno potanko opisano u naučnom članku u poznatom časopisu "Nanotehnologija".
Stanko Stojiljković
[objavljeno: 24.10.2006.]
