Izvor: Večernje novosti, 12.Nov.2017, 11:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mačetom sam sebi krčio put

Čitam. Navršava se pet godina od smrti legendarnog Če Gevare. Heroj. A ja u duši kukavica. Tolika, da majka nije mogla da rodi! KIOSK na Slaviji. Otvaram novine. Četvrta stranica. Čitam. Navršava se pet godina od smrti legendarnog Če Gevare. Heroj. A ja u duši kukavica. Tolika, da majka nije mogla da rodi! Bojim se šuma vetra. Kad zašušti, sav se naježim. Ima li me negde, sunce mu žarko? I bogme, nešto puče u meni. Dragi moj poštovani ja, crno ti se piše. Dođite >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << sutra u isto vreme. Vaš slučaj je rešen. Spremite se, putujete u nedelju. Mučas grasijas. Veza je taksista. Si, senjor. Daleko je ta Nikaragva. Kud sam pošao? Nikud. U meni sigurnosti nema. Hulio donese "kalašnjikov". Pa nećemo, valjda, odmah da ratujemo? Bože, učini da se ne obrukam! Znojav, mokar, sav. Oko mene, braća Ramos. Ljuštura kokosovog oraha se razlete. Obuka je završena! Donose gurdu od jareće kože. U njoj tekila. Površina stola slojevita, višekratno reskana sečicom. Na njoj retka tvrda mrva. Oko njih, nekoliki mrav izvodi uzaludni ples kiše. Izroni Pako odnekuda. Nosi zmijurinu, otkinuo joj glavu, ona ga obmotala, još mrda. Seče komade, ljudi hvataju i jedu. Divlje, smrdi, neće ga usta. Da ne bi tekile, ostao bih gladan. I ostadoh Mungos. Spuštamo se, nizbrdica. Kad, odjednom, zapuca, fijuče iznad glava. Kako nas ne pogodi?! Polegasmo, ja između Ramosa i panjeva. Zapara rafal, napuni mi usta peskom. Okrećem se, najradije bih da utonem u zemlju. Sanjam li? Iznad, sočno lišće, otvorilo se kao kišobran. Ćutimo. A onda, popusti onaj pesak poda mnom. Survah se niz bok, u dubinu. Uhvatim onu bombu, palac krenu, ode bomba. Ode i druga. Nestade u meni straha. Glumac sam, koji izlazi na pozornicu, ode trema. Udari me Sančez po ramenu, umalo me ne obori. Poljubi me lepo, s obe strane, četiri puta. Ramosi se tiskaju, hoće da me zagrle. Bože, oprosti mi. Bogu se sviđaju tvoje namere, ali ne i tvoja dela. Krčim mačetom put. Preda mnom kupina, šta li? Probah jednu. Ukusno, divota. Prođoše me slatki trnci. A onda se živi proštac izduži po travi. Znojim se, u polusnu. Tonem u grotlo. Umro sam. Penjem se. Dođoh do kolibe. Uđoh. Sačeka me Sveti Petar. Sine, odavde ćemo početi. Dobro došao u raj. Otkud ja ovde, presveti sveče? Izdržah celu noć u bunilu. Staviše mi mokru krpu na čelo. Priđoh lokvi, uzeh u ruke pregršt. Idemo dalje, a kuda, bog sveti zna. U Jugoslaviji, "Pozorište u kući", "Obraz uz obraz" i večiti derbi. Dok je ovo pripovedao, za života, Nikola Milošević, Hercegovac iz vojvođanskih polja, sandinista koji se borio protiv Somozinih snaga, u zanosu je dizao šaku na kojoj je nedostajao jedan prst. Nije ga izgubio u paklu Nikaragve, već u Parizu, na stolarskoj mašini, gde je proveo ostatak svog, i prošlog veka.

Nastavak na Večernje novosti...