Izvor: Politika, 26.Maj.2011, 23:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Lukašenko na mukama

Belorusija sve više klizi u ekonomsko beznađe, a predsednik nikako da nađe pravi odgovor za takvo stanje

Belorusija se nalazi pred finansijskim slomom. Prema procenama stručnjaka, devalvacija u ovoj bivšoj sovjetskoj republici već je dostigla stopu od 51 procenat. Cene svakodnevno skaču, a centralna banka je pre tri dana devalvirala domaću monetu u odnosu na američki dolar za čak 36 odsto. Potražnja za stranom valutom, posebno dolarom i evrom, sve je veća i među uvoznicima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i među običnim građanima. Sve ovo mnogi su protumačili kao priznanje aktuelne vlasti da se beloruska rublja više ne smatra valjanom monetom za poslovanje.

Mada je plaćanje u dolarima, za sada, ograničeno na određeni broj strateške robe, pre svega energenata, kao i turističkih i pojedinih zdravstvenih usluga, nema sumnje da će se ovaj krug širiti dalje. Stručnjaci već najavljuju povratak takozvane obračunske jedinice u kojoj se, u nedostatku pravog novca, cene računaju u „jedinicama“ prilagođenim vrednosti dolara, uglavnom na „crnom tržištu“.

Ono što sada brine belorusku vladajuću elitu jeste mogućnost da se pojedini veliki proizvodni sistemi, usled nedostatka kapitala, nađu u rukama ruskih oligarha. Podsetimo, na ovakvu mogućnost u Belorusiji se gleda kao na najlošije moguće rešenje. Naime, vladavina predsednika Aleksandra Lukašenka zasniva se, pre svega, na održanju socijalnog mira u zemlji i relativno dobrom standardu tamošnjih građana. Ulazak ruskog kapitala definitivno bi izazvao jake socijalne potrese kroz koje je u svoje vreme prošla i sama Rusija. To bi, bez sumnje, značilo i kraj predsednikovanja Aleksandra Lukašenka.

Istini za volju, Rusija i još neke postsovjetske republike sporazumele su se o davanju Minsku kredita od oko tri milijarde dolara, ali savetuju Lukašenku da i on sa svoje strane učini nešto u tom pogledu. Tačnije, da popusti neke stege koje sada onemogućavaju ulazak stranog kapitala u belorusku ekonomiju. Kako, naime, smatra ugledni ekonomista Aleksej Mojsejev, „kriza slična onoj iz 1991. je neizbežna. Ubrzana privatizacija jedini je spas od potpune propasti beloruske ekonomije“. Slične opomene stižu i od strane Međunarodnog monetarnog fonda.

A kako prenose beloruski mediji, centralna banka je u sredu (25. maja) kurs tamošnje rublje uspostavila na nivou 4.931 u odnosu na američki dolar. Međutim, prema izveštajima agencije Blumberg, iste večeri dolar je kupovan za 5.019 rubalja. A svega dva dana ranije za istu valutu se plaćalo 3.155 rubalja.

Dolaskom na vlast 1994, Lukašenko je uveo kontrolu cena i racionalizaciju u delovima privrede i infrastrukture. Takvo rukovođenje ekonomijom nazvano je „tržišnim socijalizmom“. Tokom 1996. ubrani su prvi plodovi i ekonomija je zabeležila rast. A sa njom i standard beloruskih građana. Ono što nije javno saopštavano jeste činjenica da je takva politika mogla da uspeva u situaciji kada je čak osam odsto državnog budžeta obezbeđivano tako što su od Rusije dobijani jevtini energenti koji su, nakon prerade u beloruskim rafinerijama, prodavani na zapadu po tržišnim cenama.

Kako izgleda, sve ono što je želeo Lukašenko nije bilo ostvarivo, posebno u situaciji kada su na njegovu zemlju vršeni pritisci, jednako sa zapada kao i sa istoka. Zvanični Minsk je svoju šansu video i u stvaranju takozvane rusko-beloruske unije, koja je trebalo odnose dve zemlje da podigne na još viši nivo. Sam Lukašenko je tada bio sklon izjavama kako je Belorusija poslednja brana Rusije prema zapadu. Ipak, nikada nije pristao da u dvema zemljama funkcioniše jedinstvena valuta. Tačnije, tražio je mogućnost da se ta eventualna zajednička rublja jednako štampa sa obe strane rusko-beloruske granice. U Moskvi na takvo šta nikako nisu bili spremni da pristanu, tako da je i cela priča o uniji pomalo utihnula i tek povremeno se oživljava, već prema potrebama obe strane.

Suština cele beloruske priče je činjenica da se Lukašenkova vladavina već izvesno vreme suočava sa nepremostivim preprekama. Došlo je čak dotle da je predsednik izrazio spremnost da razgovara sa najviđenijim predstavnicima opozicije (koje je u proteklih nekoliko godina strpao u zatvor), naravno ukoliko su pomenuti spremni da „interese zemlje stave ispred ličnih”. Teško je, međutim, pretpostaviti da će Batkini (kako Lukašenka zemljaci zovu od milja) protivnici biti spremni na kompromise u trenutku kada šefu beloruske države malo šta ide na ruku.

Slobodan Samardžija

objavljeno: 27.05.2011.

Nastavak na Politika...