Izvor: Politika, 30.Jan.2011, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lovci nadletali Kairo
Posle najmanje 150 mrtvih širom Egipta, formacije su se postrojile, otvarajući pitanje da li sledi obračun koji bi neizbežno bio dramatično krvav
Od našeg specijalnog izveštača
Kairo – Par lovaca egipatskog ratnog vazduhoplovstva je, u niskom brišućem letu, u nedelju po podne nadletao centar Kaira, pokazujući jasnu nameru režima da manifestacijom sile učvrsti komandnu poziciju uzdrmanog predsednika Hosnija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Mubaraka i da razveju strah među stotinama hiljada onih koji po Kairu i drugim delovima zemlje traže njegovu ostavku. Dok je nebo iznad kairskog trga simboličnog imena Tahrir, Oslobođenje, parao reski zvuk lovaca i niskoletećih helikoptera, najmanje stotinu hiljada demonstranata je, nezaplašeno pojačanim prisustvom vojske svuda unaokolo, uzvikivalo „Dole Mubarak“, „Idi“.
Ovakve scene demonstracije sile i erupcije besa Egipat nije video decenijama, ali uprkos izlasku vojske na ulice, uprkos tenkovima, bornim kolima i policijskom času od 4 po podne do 6 ujutru, koji je sada proširen na čitavu zemlju, Egipćani se ne obaziru na zabrane okupljanja kakve bi im do juče ulivale strah u kosti.
Dve formacije su se postrojile. Da li sledi obračun koji bi neizbežno bio istočnjački brutalan i dramatično krvav? Naredni dani odrediće sudbinu ne samo 82-godišnjeg reisa, već i Egipta i čitavog regiona.
Dosadašnji bilans ubijenih širom zemlje, više u Aleksandriji i Suecu nego u Kairu, dostigao je 150 mrtvih, više od hiljadu povređenih i najmanje još toliko uhapšenih.
Mubarak je tri decenije uspevao da upotrebom represije i straha održava predstavu da je voljeni vođa 80 miliona Egipćana i najpouzdaniji saveznik Zapada na Bliskom istoku.
Poslednji dani iznenađujućom brzinom, koliko emotivno toliko i sistematski, uništavaju autoritarno građeni imidž nespornog vladara Egipta i vođe arapskog sveta.
Narod više ne veruje predsedniku i njegovim neispunjenim reformskim obećanjima davanim tokom tri decenije na vlasti. Popušta i podrška Zapada koji od Mubaraka traži mirnu tranziciju ka demokratskom sistemu i uzdržavanje od upotrebe sile.
Mubarak je na zahteve naroda za političkim, privrednim i socijalnim reformama kasno u subotu odgovorio imenovanjem generala Mahmuda Omara Sulejmana za predsednika i vazduhoplovnog maršala Ahmeda Šafika za premijera nove vlade, formirane pošto je šef države po hitnom postupku raspustio prethodnu.
Imenovanjem moćnog obaveštajnog šefa Sulejmana, Mubarak je možda odustao od namere da na predsedničkim izborima u septembru progura svog sina Gamala. To bi značilo da je pokušaj nastavka tradicije arapskog nepotizma izgoreo zajedno sa sedištem vladajuće Nacionalne demokratske partije, čiji je Gamal visoki funkcioner.
Ali, veliko je pitanje da li eventualna politička žrtva Gamala Mubaraka i postavljenja predsednikovih lojalista iz vojske mogu da zadovolje razbuđene ambicije naroda ali i Zapada.
Za razliku od spontanog gneva Egipćana, lideri SAD, Nemačke, Britanije ili Francuske sada se sasvim pragmatski udaljavaju od Mubaraka kome koliko u novembru nisu previše zamerali da je organizovao parlamentarne izbore koji su po svim elementarnim standardima demokratije bili farsa.
Vašington šalje jasnu poruku da promena kabineta nije dovoljna, da je neophodna vlada nacionalnog jedinstva i da posle novembarske izborne šarade treba raspisati nove parlamentarne izbore.
Mubarak nema odgovor. Zvaničnici se ne oglašavaju. Za pretpostaviti je da se grozničavo traže rešenja za izlazak iz dramatične krize režima.
I dok predsednik pokušava da političkim manevrima kupi vreme, vakuum vlasti popunjava armijom a preko radija patriotskim pesmama: „Volim te volim, zemljo moja, volim te, Egipte“.
Iz opozicije stižu poruke drugačijeg patriotskog sadržaja. „Mubarak mora da ide. Egipat mora da ima novi početak“, ponavlja Mohamed Baradej, lider opozicionog pokreta i bivši šef atomske agencije UN.
Iako je malo ko, sem Amerikanaca, verovao da on može da postane fokus protesta koji su paralisali zemlju, izgleda da Baradej dobija sve širu podršku ne samo liberalnih krugova i stručnih udruženja poput sudija i advokata, već i najjače opozicione snage, formalno zabranjene ali relativno tolerisane Muslimanske braće.
Ikvani, kako je ova stara stranka ovde poznata, saopštio je u nedelju da prihvata da Baradej bude pregovarač opozicije u očito očekivanim političkim razgovorima o načinima izlaska iz krize.
Prošao sam u rano nedeljno popodne preko Mosta 6. oktobar do Trga Tahrir, epicentra revolta koji je ušao u šesti dan. Trg kontroliše vojska kojoj, možda paradoksalno, u ovom trenutku žele da veruju i demonstranti i Mubarak.
„Gotovo je. Posle svega što nam je uradio, Mubarak mora da ide“, rekao mi je kompjuterski tehničar Adel Mahsud, najavljujući da treba tu da budem u 16 sati. Zašto? Niko nema odgovor, ali svi su očekivali da se nešto važno dogodi. Možda su zato nad Tahrir poslati lovci.
Ne zna se tačno šta ljude poput Adela više iritira: Mubarakova najava da ostaje na vlasti, propraćena imenovanjem generala na ključna mesta vlasti, ili snajperisti na krovu zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova koji pucaju na narod i specijalci koji u obračunu koriste bombe sa suzavcem ispunjene iglicama koje parališu žrtve.
Postoji i druga strana eksplozivnog besa: bezvlašće, nekontrolisano nasilje, pljačke. Iako su noćnu kontrolu nad mnogim delovima ovog megapolisa preuzeli mladići naoružani motkama, noževima, neki i puškama, izveštava se o pljački radnji, kuća i samousluga kojima sve više nedostaju prehrambeni proizvodi.
Zasad najspektakularniji je bio pokušaj pljačke egipatskog nacionalnog muzeja na Tahriru. Neki artefakti su uništeni pre nego što su građani, ne policija, sprečili da se ponovi situacija pljačke mesopotamskog muzeja u Bagdadu prilikom obaranja Sadama Huseina.
Na Zamaleku, adi Nila i omiljenoj rezidencijalnoj četvrti bogatih Egipćana i stranaca, ispražnjena parking mesta potvrđuju da su se mnogi, posebno oni bliski porodici Mubarak, evakuisali a svoja skupa kola sklonili na sigurno.
Poslovna elita napustila je grad odlazeći za Dubai ili London, gde je Mubarak već sklonio svoja dva sina.
Pomalo apsurdno za ove dane, kamuflirajući svoj pesimizam cvećem koje pokušavao da proda u Ulici Ismail Mohamed, 45-godišnji Adel na pitanje ima li kupaca sleže ramenima: „Samo da se ovo što pre završi“.
Cveće bi u ovoj napetoj atmosferi mogao da kupi samo neko odlazećem strancu kojih se na kairskom aerodromu okupilo više od 3.000, čekajući da ih kući vrate avioni čiji se letovi stalno otkazuju. Mnoge turističke lokacije su zatvorene. Kontrolu nad Šarm el-Šeikom preuzela je vojska.
Amerikanci, Turci i Indijci su, posle Britanaca i Slovenaca, preporučili svojim državljanima da što pre odu i da ne dolaze u Egipat. Srpska ambasada pažljivo prati situaciju.
Benzinske pumpe su u nedelju ponovo bile otvorene, ali banke su zatvorene a gotovo svi bankomati po gradu su uništeni.
Zamalek je u subotu u noć bio zbrinut bez potresa, ali u prestižnom kvartu Mohandesin bilo je krvavih okršaja između pljačkaša i grupa mladića koji su posle povlačenja policije na sebe preuzeli čuvanje bezbednosti i imovine.
Govori se da su nedeljno jutro osvanula mnoga mrtva tela, mahom vandala i kriminalaca oslobođenih pošto je najmanje 17 policijskih stanica u Kairu spaljeno, čak 60 odsto širom zemlje. Nepotvrđeni izveštaji govore i o žrtvama po siromašnim kvartovima poput Imbabe ili Šubre, gde živi čak šest miliona ljudi.
Takve mini ratne zone obeležile su najnoviji kairski nokturno. Kako će proći naredna noć još niko ne zna.
Da li će egipatska zima značiti arapsko proleće najviše zavisi od toga kako će se ponašati armija. Što je jednačina s više nepoznatih.
Boško Jakšić
objavljeno: 31.01.2011
