Izvor: Politika, 21.Apr.2012, 23:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljudi starog reda

Amiši su jedini doseljenici koji su odoleli američkom „loncu za topljenje”

Od našeg stalnog dopisnika

Lan­ka­ster, Pen­sil­va­ni­ja – Po­sle dvo­i­po­sat­ne vo­žnje, ko­li­ko je po­treb­no da se pre­va­li oko 200 ki­lo­me­ta­ra, jer se ame­rič­kim pu­te­vi­ma ne ju­ri (mak­si­mal­na za­kon­ska br­zi­na je 65 mi­lja – 105 ki­lo­me­ta­ra) iz Va­šing­to­na se sti­že u Lan­ka­ster, sta­ri grad (osno­van >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 1730) na ju­go­i­sto­ku dr­ža­ve Pen­sil­va­ni­ja.

Lan­ka­ster je ujed­no i se­di­šte isto­i­me­nog okru­ga, ko­ji ima i al­ter­na­tiv­no ime: „Dač kan­tri”. To „dač” je ma­lo is­kri­vlje­ni iz­go­vor ori­gi­na­la, ko­ji gla­si „dojč”, to je­ste „ne­mač­ki”.

Za­što je okrug Lan­ka­ster „dojč”, sa­zna­je se tek kad se iz gra­da iza­đe na pe­ri­fe­ri­ju, pr­o­đu va­ro­ši neo­bič­nih ime­na: Pa­ra­dajz („Raj”), Brd in hend („Pti­ca u ru­ci”) i In­ter­kurs („Sno­šaj”) i na pu­te­vi­ma poč­nu da se sre­ću ko­či­je sa konj­skim za­pre­ga­ma.

Ovo je na­i­me i ze­mlja ami­ša, neo­bič­nog na­ro­da, či­ja ve­ra, obi­ča­ji i stil ži­vo­ta po­ka­zu­ju da su je­di­ni do­se­lje­ni­ci u No­vi svet ko­ji su odo­le­li ču­ve­nom imi­grant­skom „lon­cu za to­plje­nje”, ko­ji ho­mo­ge­ni­zu­je sve iden­ti­te­te do­šlja­ka i pre­tva­ra ih u Ame­ri­kan­ce.

Za­hva­lju­ju­ći ami­ši­ma, či­je su za­jed­ni­ce u 22 ame­rič­ke dr­ža­ve i jed­nom de­lu Ka­na­de, ali ko­jih je naj­vi­še ov­de, „Ze­mlja Doj­ča” je i po­pu­lar­no tu­ri­stič­ko od­re­di­šte, pri če­mu su glav­na atrak­ci­ja upra­vo oni sa­mi. Da ih iz­bli­za osmo­tre, upo­zna­ju, da im se ču­de i da im se di­ve, do­la­za lju­di sa svih stra­na Ame­ri­ke, pa i oni iz­van nje.

Do­ma­ći­ni­ma to ne sme­ta, ma­da zah­te­va­ju sa­mo jed­no: da ne bu­de­te pre­vi­še agre­siv­ni sa svo­jim ka­me­ra­ma. Do­če­ku­ju vas sprem­ni: duž pu­te­va su na­čič­ka­ne ta­ble sa re­kla­ma­ma mo­te­la i ho­te­la, re­sto­ra­na i pr­o­dav­ni­ca sa lo­kal­nim pr­o­iz­vo­di­ma.

Ami­še je la­ko pre­po­zna­ti: od „En­gle­za” (ka­ko oni na­zi­va­ju sve dru­ge ko­ji ni­su iz nji­ho­vog brat­stva, bez ob­zi­ra oda­kle su i ko­ja im je bo­ja ko­že), raz­li­ku­ju se, pre sve­ga, po svom ode­va­nju. Mu­škar­ci no­se jed­no­o­bra­zne tam­ne pan­ta­lo­ne i ka­pu­te sa oba­ve­znim sla­me­nim še­ši­ri­ma (sve­tli rad­ni i cr­ni for­mal­ni), uz oba­ve­zne bra­de (ali bez br­ko­va, ko­jih ne­ma jer ih pod­se­ća­ju na pru­ske voj­ni­ke ko­ji su ne­kad pr­o­go­ni­li nji­ho­ve pret­ke). Že­ne su u jed­no­boj­nim ha­lji­na­ma sa cr­nim ke­ce­lja­ma, dok su im na gla­va­ma jed­no­o­bra­zne ka­pe ko­je pre­kri­va­ju ni­kad pod­se­ca­nu ko­su, ve­za­nu u pun­đu. Ne no­se ni na­kit ni­ti se šmin­ka­ju, jer is­ti­ca­nje po bi­lo če­mu ni­je deo nji­ho­ve kul­tu­re.

Ali ono po če­mu ami­ši (i nji­ma slič­na za­jed­ni­ca, me­no­ni­ti), naj­vi­še štr­če od dru­gih, je­ste to što po­stu­pa­ju ta­ko kao da ne po­sto­ji ono što se obič­no na­zi­va „pr­o­gres”: teh­no­lo­gi­ja ko­ja omo­gu­ća­va da se efi­ka­sni­je ra­di, vi­še pr­o­iz­vo­di – i br­že ži­vi.

Pr­vi do­kaz za to su po­me­nu­te ko­či­je, ma­hom jed­no­pre­zi. La­ke su i po­kri­ve­ne, sve isto obo­je­ne (ami­ške u si­vo, me­no­nit­ske u cr­no). Je­di­ni da­nak mo­der­nom do­bu su mi­gav­ci, ko­je su pri­hva­ti­li po­sle mno­go ube­đi­va­nja, ra­di svo­je i bez­bed­no­sti dru­gih.

Dru­gi pri­zor u okru­gu Lan­ka­ster je­su nji­ve na ko­ji­ma se ore, dr­lja ili pre­vr­će se­no ta­ko­đe sa konj­skim po­go­nom. Po­la­ko i str­plji­vo, kao pre in­du­strij­ske ere.

.................................................

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju od 22. aprila. Ako ste zainteresovani da se pretplatite na elektronsko izdanje cele „Politike“ kliknite  OVDE.

Milan Mišić

objavljeno: 22.04.2012

Nastavak na Politika...