Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 29.Jan.2017, 17:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Potkotarka
Je li moguće da se čovečanstvo raskrupnjalo, i to ne tokom evolucije, nego takoreći na naše oči? Pre ravno četrdeset godina svirao sam u Kristijaniji, mestu gde je glavni junak Hamsunovog romana gladovao, uglavnom nas Norvežani odvedu i da vidimo planinske kuće stare stotinu i više godina. Sagnem se da prođem kroz vrata, mala, kao od tavanca, a, tolika ste radi čuvanja toplote, kad, unutra kreveti kao da sam došao u dečije odmaralište, izvinite, ovo su makete nekadašnjih kreveta? >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << Ne, to su ti kreveti, iako sam ja Skandinavce zamišljao kao ljude šest stopa visoke, bradate, koščate i orne da krenu u pomorsku ili planinsku ekspediciju...
Ili, odem u muzej, to je doduše bilo u Italiji, bojna oprema iz ne znam ti kog stoleća sva opatuljena, hajde što je oklop za borca nižeg rasta, nego je grudni koš nepoznatog ko zna gde umorenog ratnika bio kao grudni koš pothranjenog posleratnog osnovca, ruke i noge morale su biti tanke da bi mogao ući u oklop, pa divim ti se, viteže, što si uopšte mogao da se popneš na konja i što si vitlao mačem teškim bog te pita koliko oka...
Ovoga se setim kad god ugledam moju vlastitu potkotarku, to je prostorija ispod kotarke, u kojoj sada držim šapurine, a u kojoj se kuvalo od proleća pa do plavih i studenih dana novembra; tu je pored šporeta bila pletena korpa za šapurine i drva, sa daščanog stropa visila je barem jedna lepljiva traka kojom smo tamanili nesnosne muve ne hajući za njihovo mesto u ekološkom lancu, tu je bio astal za kojim smo komotno sedeli, nas šestoro, klupa i nekoliko stolica, na zidu klin da se okači petrolejka kad ne bude više vedla: vrata se nisu zatvarala, osim u slučaju kiše, svetlost se probijala kroz dve fortochki, to su prozorčići koji u Rusiji služe više da se prostorija izluftira nego da se kroz njih nešto vidi, sada spolja u fortochku ponekad stavim plastičnu flašu sa vodom: prozorčići su možda bili pravljeni da se cigljom negdašnjeg velikog formata mogu i zapušiti ako ustreba.
To je bila kuhinja i trpezarija, nikad doduše nismo tu počastili goste (Sv. Nikola je uostalom u decembru), ali tu smo svakog dana mi obedovali, a još je lepše bilo kad se bere kukuruz pa imamo i radene: Rosku, Ninu, Keku (koja nam je rod, ali bere kod nas kukuruz, i mi kod nje, jer ima i ona zemlju, a nema konje); uveče se, uz fenjer, skidaju kola, kukuruz hladan i dosadan, deca moraju isto da pomažu, cilj je doći što pre do dasaka na dnu kola, to se zove les, i ko prvi rukama dotakne les uzvikne radosno kao da je u česnici našao dukat, posao koji je izgledao nedovršiv odjedared ide svome kraju, radeni ulaze potkotarku, o klinove i jeksere vešaju stare i vlažne rekle, ta se isparenja mešaju sa mirisom pilećeg paprikaša iz šerpenje, s punim pravom piju rakiju da isperu prašinu ako je dan bio vedar i vetrovit, ili da se ugreju ako je sipila kiša, prijatno, fala.
U ovom neregistrovanom muzeju ja sam i vlasnik, i čuvar, i kustos, i ktitor, i publika, ali pravi posetioci ne bi verovali da je u tolikoj blagovaonici obedovalo toliko duša, još bi manje verovali kad bih rekao da nikad sa tog nesavršenog stropa nikome nije upao u tanjir nijedan jedini trun: misterija.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
