Izvor: Politika, 25.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Liftovska mafija
Evropska komisija naložila kartelu na čelu sa TisenKrupom da plati bezmalo milijardu evra kazne
Sve doskoro, građani Srbije su, ako ni zbog čega drugog, mogli da se diče makar jednom stvari: poslednjih godina u njihovoj zemlji je, naime, otkriveno više mafija nego u zemlji porekla, Italiji. Nadležni su razobličili stečajnu mafiju, pa građevinsku, carinsku i lekarsku mafiju, a nedavno i onu najnoviju, profesorsku. Ovih dana zuckalo se i o nekakvoj novinarskoj mafiji! >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ali, taman kada su svi bili ubeđeni da više na svetu nema zločinačke družine koja ovde već nije identifikovana, pojavila se, prošle nedelje, ipak, jedna sasvim nova.
Neki su je, mada je reč bila o kartelu, prozvali liftovskom mafijom, što mu, međutim, dođe na isto. Kao veoma štetni po okolinu, karteli se, naime, moraju smatrati pravim kriminalnim udruženjima koja potkradaju sve oko sebe, a pogotovo verne mušterije, primorane da kupuju osetno skuplju robu.
Cinkaroši na ceni
Reč kartel je, inače, francuskog porekla i označava savez, ili ugovor, čija je svrha uklanjanje konkurencije. Drugim rečima, ostvarivanje monopolskog profita koji se obezbeđuje iz (pre)visokih cena o čemu se protagonisti dogovaraju – u velikoj diskreciji. Diskrecija je neophodna zato što je ta vrsta sporazuma u koliziji s načelima slobodne konkurencije, dakle jedne od temeljnih vrednosti kapitalizma, mada je, ruku na srce, i maksimiranje profita, bez daljeg, u tom sistemu jedna od temeljnih vrednosti...
Evropska komisija se, u skladu sa svojom politikom, odlučila da, ipak, prednost da potrošačima. Četiri velike korporacije, kao i njihovi kooperanti u Belgiji, Nemačkoj, Luksemburgu i Holandiji, za svoje nelegalne aktivnosti osuđeni su na drakonske, zapravo, najviše kazne u evropskoj istoriji, teške ukupno bezmalo milijardu evra (992 miliona), od čega će TisenKrupu, kome to nije bilo prvi put pa su joj penali uvećani za 50 odsto, pripasti bezmalo polovina – 479 miliona evra. Otis, vlasništvo američkog Junejte teknolodžisa će da plati 225, finski Kone 142 miliona, a švajcarski Šindler 144 miliona.
Delovi kompanije Kone u Belgiji, Luksemburgu i Holandiji su, međutim, pošteđeni iz opravdanog razloga: njeni službenici su, što se kaže, aktivno sarađivali u istrazi. Drugim rečima – prvi su ocinkarili ostale. Praksa koja možda nije sasvim etička, pokazala se tako još jednom veoma korisnom jer bi se bez nje, naime, do istine o ovoj prevari teškoj, zasad, još nepoznati broj milijardi evra, sigurno veoma teško došlo.
Bilo kako bilo, okrivljeni su širom Evrope isporučivali liftove, elevatore, pokretne stepenice i sve one ostale, slične mehanizme koji su poslednjih decenija čovečanstvu i omogućili da ogrezne u salo. Kupci su, dabome, bili, valjda svi na koje bi čovek mogao pomisliti: građevinski investitori, robne kuće, bolnice, škole... ali je po kartel, sasvim moguće, bilo pogubno to što se drznuo da svoju robu, najposle, proda čak i – samoj Evropskoj komisiji, u Briselu. I to po nepristupačnim cenama!
Dugoročan biznis
Naši ljudi će, pri tom, možda, pojam lifta identifikovati s nekom mašinom koja se stalno kvari. E, tu su sasvim u pravu. Fakat je, naime, da se prokletinje i drugde a ne samo kod nas takođe s vremena na vreme obavezno ukoče, pa zahtevaju popravku, što za proizvođače, kadre da kupcima uvek obezbede uredan servis, predstavlja doista dugoročan i unosan posao. Pogotovo ako i o troškovima reparacija i modernizacije postoji zacementiran dogovor.
Obrazloženje presude protiv članica kartela bi, pri tom, moglo sasvim lepo da posluži piscima poput Džona Le Karea. U njemu se, recimo, navodi kako su se šefovi kompanija sastajali na skrovitim mestima u unutrašnjosti, ili u inostranstvu. Opisuje se kako su dotični pri tom koristili pripejd kartice da im se preko mobilnih telefona ne bi ušlo u trag i sve moguće načine na koje su oni razmenjivali "korisne informacije", ponajpre one o tome kada će i gde biti koji tender, ali i ko će na njemu pobediti. Da bi taj pobedio, valjalo je pak da svi ostali u "nadmetanju" ponude nepristojno visoku cenu, višu čak i od one, paprene, dogovorene za pobednički tim.
Družina je, prema nalazu Komisije, varala potrošače od 1995. do 2004, ali bi zbog pomenutih popravki taj biznis mogao da se otegne za još možda i 50 godina. Zato je cela družina, uostalom, i dobila rekordnu kaznu. Druga po veličini (790 miliona evra) pripala je još 2001. takozvanom "vitaminskom kartelu" čijem je članu Hofmanu La Rošu naloženo da plati 462 miliona evra, dakle drugu po veličini ikada izrečenu pojedinačnu kaznu u EU. Nije loš bio ni Simens koji je sa 396,5 miliona evra baš početkom ove godine zauzeo treće mesto na toj neslavnoj listi...
Evropska komisija se, dakle, ne šali kada su karteli u pitanju. Ne šale se, međutim, ni karteli kojima i najteža kazna od deset procenata njihovog ukupnog godišnjeg prometa, u poređenju s masnim zaradama, verovatno, mora izgledati – gotovo simboličnom.
Rodoljub Gerić
[objavljeno: 25.02.2007.]
