Izvor: Blic, 07.Dec.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lični svetovi
Lični svetovi
ULUS, 'Progres', 'Pero'
Miodrag Mlađović, koji se, pored crteža i grafike, bitno posvećuje i instalacijama od žice, prvi put je sada, u Galeriji ULUS, izložio sve te oprostorene crteže, koji su, u međuvremenu, bili pojedinačno izlagani i nagrađivani. Značajno iskustvo u radu čini da je i linija od čelika postala gipka, uprkos tome što je u pitanju samo još jedan od medija u kojem se ispoljava elementarnost autorovog snažnog temperamenta, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << srećom, uspešno artikulisana.
Maja Marković, koja već niz godina živi i radi u Parizu, iznenadila je ovdašnju publiku, u galeriji 'Progres', svojim pristupom slici, koju stvara neobičnom kombinacijom tehnika, i tretmanom površine istovremeno kao dvodimenzionalne datosti, ali i kao poprišta za prizore u perspektivi i uz upotrebu senki, inače osujećenih modernom umetnošću. Sve to ukomponovano je zahvaljujući zavidnoj likovnoj pismenosti autorke kosmopolitskog duha, koja nam predočava svojevrsne sublimne 'razglednice' evropskih metropola, dovodeći u dodir svoj lični svet sa kolektivnom memorijom i doživljajem sveta.
Mihailo Petković jedan je od retkih umetnika kome je galerija 'Pero' organizovala samostalnu izložbu slika. 'Brojke i slova' koje susrećemo na ovim delima (različitih formata) u sprezi sa slikarskim i neslikarskim materijalima, ovde nemaju funkciju poput one u TV slagalici. Ipak, i pored njihove likovne uloge, oni ne prestaju da budu to što jesu, samo što je za slikara njihovo značenje u mrtvoj trci u odnosu na jačinu tmine i svetlosti koje su na početku i na kraju svega. Topla svetlost koja isijava iz slika Mihaila Petkovića sve dileme, i oko samog slikarstva, pozlaćuje...
Slepilo
(Marko Vidojković, Kandže, Samizdat B92, 2004)
Vidojkovićev (anti)junak je student prava, što znači da nema budućnost ni u (bespravnoj) Srbiji ni u svetu. On sebe doživljava kao oličenje malobrojnijeg, ali boljeg dela (neiživljene i besne) mladosti, a Miloševića, kao jedinog pravog neprijatelja. U borbi na život i smrt (karnevalskom protestu 96/97) za svoju pravdu (da ima para za sarmu, travu i letovanje), junak je beskompromisan i samodopadljiv. Odbacujući diktaturu, on je zalutao u negiranje svakog društvenog i moralnog zakona; njemu buntovnička samodestruktivnost imponuje, jer ga, u očima gomile, potvrđuje kao potpunu i kvalitetnu ličnost. Zaluđen (devojkom) Nadom, koja mu u maniru (prljave) fikcije Bukovskog razvodnjuje nihilistički patos, junak krvari (iz nosa) za revoluciju; međutim, kada su ga strahovi od smrti i neželjenog očinstva podsetili da, pored društveno-političke, postoji i lična, intimna borba, on uviđa da je bolje biti 'odgovoran' nego besan, da je pametnije pobediti 'neprijatelje' (ideološke neistomišljenike) na demokratskim izborima, nego ih pobiti. Anticipirajući datume iz Miloševićeve političke biografije Nadinim sablasnim 'proročanstvima', autor proširuje istorijski kontekst fabule i junakovo sazrevanje određuje kao etapu borbe protiv diktatora.
Očajničko negiranje svih civilizacijskih, nacionalnih i ljudskih vrednosti jeste drečava maska za razmaženog dvadesetdvogodišnjaka koji nije žrtva zloglasnog režima samo zbog gladi, već i zbog filozofije i načina života. 'Kandže' su pripovedački nevešto konstruisane oko političke ideje; verbalno agresivna naracija ne doprinosi smislu literarne celine, već animiranju publike; autorova fikcija je toliko siromašna da je neizvesno da li je prepričana stvarnost ovde uopšte dobila svoju umetničku transpoziciju.
