Izvor: Politika, 26.Mar.2011, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lečenje i zdravih
Bliski susret sa ”Džons Hopkins medicinom”, jednom od najprestižnijih zdravstveno-obrazovnih ustanova sveta
Od našeg stalnog dopisnika
Baltimor – Uvek je zanimljivo videti neku bolnicu iznutra, pogotovo ako niste ni pacijent ni hitan slučaj, već – novinar.
Naročito ako je reč o jednoj od najprestižnijih medicinsko-obrazovnih ustanova sveta. Posetio sam, sa još nekoliko vašingtonskih kolega, stranih dopisnika, ”Džons Hopkins >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << medicinu”, veliki bolničko-univerzitetski kompleks koji obuhvata ceo jedan kvart Baltimora, lučkog grada u zalivu Atlantika, šezdesetak kilometara severoistočno od američke prestonice.
Ono što sam unapred naučio, to su činjenice da je to rodno mesto moderne američke medicine. Bolnica – i prateća medicinska škola (prva takva kombinacija na američkom tlu) – podignute su pred kraj 19. veka (1899), kao dar baltimorskog trgovca i bankara Džonsa Hopkinsa, koji je, pred svoju smrt (1873), gradu zaveštao imetak od tadašnjih sedam miliona dolara (124 miliona današnjih), da se sa njegovim imenom osnuju i izgrade ove dve institucije.
Bio je to najveći filantropski gest u dotadašnjoj američkoj istoriji, čin koji je ime čoveka koji je umeo da zarađuje ovekovečio na najbolji mogući način.
Tome, naravno, nisu doprinele zgrade sagrađene Hopkinsovim parama, već ljudi kojima su poverene: na samom početku četvorica eminentnih lekara toga vremena kojima su izvršioci njegovog testamenta poverili bolnicu i školu.
Bili su to ljudi koji su imali i znanje i viziju, ali i pare da svoje ideje ostvare. Prvi su tako počeli da lekare obrazuju (dotle se doktor postajalo mahom šegrtovanjem: učenjem od nekog iskusnog u zanatu), prvi su uveli sistem stažiranja (da se lekar koji je tek završio školu usavršava lečenjem pacijenata pod nadzorom starijih kolega), prvi su uveli da studenti medicine od samog početka školovanja budu u kontaktu sa pacijentima…
”Džons Hopkins” bolnica već 20 godina uzastopno je, u rangiranju magazina ”Ju Es njuz i vorld riport”, proglašavana najboljom, u konkurenciji oko 4.500 medicinskih ustanova Amerike. Lekarska diploma sa medicinskog fakulteta ”Džon Hopkins” univerziteta, danas je jedna od najprestižnijih diploma sveta.
Posle jednosatne vožnje minibusom iz Vašingtona, stigli smo u veliki kompleks u kojem je skladno pomešana arhitektura prvobitnog zdanja sa kupolom iz 19. veka, sa modernim zgradama podignutim u 20. – i sa futurističkom četvorospratnicom od aluminijuma i stakla otvorenom u oktobru 2009.
Odmah smo, od strane domaćina, odnosno domaćice, Natalije Abel, Amerikanke rođene kao Ruskinja, upozoreni da možemo da fotografišemo sve osim pacijenata, čija je privatnost ovde apsolutno zagarantovana.
Tokom obilaska bolničkog kompleksa, kroz čijih 80 ulaza nedeljno prođe 80.000 ljudi, sretali smo pacijente, one koji su bili u čekaonicama. Običan svet. Fotografisali smo, međutim, nekoliko onih koji su bili na nosilima u bolničkim hodnicima. Ali o njima nešto kasnije.
Jezgrovit ”brifing” o novom, neki kažu revolucionarnom pristupu, školovanju lekara, dao nam je dr Dejvid Vali, programski direktor za ljudsku genetiku, u auditorijumu nove zgrade fakulteta. Njegova prva poruka bila je ohrabrujuća za sve: u bliskoj budućnosti, kaže, predstoje dramatične promene u nauci i na tome zasnovan veliki napredak u medicinskoj praksi.
Skrenuo nam je pažnju i da su među studentima koje ćemo usput sretati (ima ih 480, sa postdiplomcima ukupno 1.300), budući profesori i nobelovci – za oko dve decenije od danas.
Dr Vali nam je objasnio i kako”Džons Hopkins” buduće lekare već sada priprema za novu medicinu 21. veka. Ključna reč za ovo je genetika – molekularni sklop koji svakom ljudskom biću daje posebnost, tako da u celom ljudskom rodu ne postoje dve apsolutno iste jedinke.
Tradicionalna medicina je dosad lečila tako što je na osnovu prosečnih simptoma, prosečnom pacijentu davala prosečnu terapiju, koja bi, posle upoređivanja nalaza pre početka lečenja, i u njegovom toku, određivala da li je ona pogođena ili nije.
Danas, na osnovu genetskih informacija, već je moguće, kaže dr Vali, odrediti najbolju terapiju bez ove procedure ”probe i greške”, koja će biti različita za individualne pacijente koji boluju od iste bolesti.
Štaviše, i pregledom zdravog pacijenta i analizom njegovog genetskog sklopa, moguće je da se otkrije da li u sebi nosi rizik za neki poremećaj, i da se na osnovu toga nešto preduzme da se eliminišu izgledi da se on razboli. ”Ili da, na primer, odložimo bolest – da ako je nekome predodređeno da dijabetes dobije u 45. godini, to pomerimo na 65. Zar to ne bi bilo sjajno!”, konstatovao je dr Vali.
Studentima se, veli, od samog početka usađuje uverenje da ne postoje dva ista pacijenta. A kad se sve uzme u obzir – genetsko nasleđe, uticaj porodice, zajednice, društva i prirodne okoline – nova medicina bi mogla da jednog dana omogući ono što je sada samo pusta želja: permanentno zdravlje.
Videli smo zatim gde i na čemu uče studenti ”Džons Hopkinsa”, nesumnjivo probrani, što je našem sagovorniku dalo samopouzdanje da će oni povećati broj nobelovaca sa ”Hopkinsa” kojih je sada ukupno 18. Videli smo njihove digitalne učionice, modernu salu sa tridesetak stolova za obdukciju, ali i važno odeljenje u obrazovanju svakog budućeg lekara” – odeljenje za ”kliničke simulacije”.
U hodnicima tog odeljenja naišli smo na pomenute pacijente koji leže na bolničkim nosilima. Slikajući ih nismo narušili njihovu privatnosti – jer su od plastike i elektronike. Medicinski manekeni koji koštaju od 30.000 do 300.000 dolara svaki.
Na njima se studenti uče da reaguju u kliničkim uslovima. Ti pacijenti dišu, ”srca” im kucaju, reaguju na zahvate, dok su na hirurškom stolu priključeni su na aparate. U slučaju greške u proceduri – ”izdahnuće”.
”Ovo je bezbedno mesto da se pogreši”, kaže nam dr Elizabet Hant, jedna od instruktora u ovom centru. Objašnjava nam i da studenti ovde uče tako što se sve što rade snima sa četiri kamere, tako da naknadno mogu da vide gde su eventualno pogrešili i to isprave. Na ovaj način se uče i timskom radu.
Na kraju smo posetili laboratoriju za genetske analize, ne baš veliku prostoriju sa puno nekih neobičnih kompjuterizovanih mašina, koje ceo ljudski genom, sled svih naslednih informacija ljudskog organizma, može da identifikuje za oko 10 dana, sa 99,94 odsto tačnosti… I posetu završili pomalo ošamućeni.
Milan Mišić
objavljeno: 27.03.2011
.jpg)
