Izvor: Politika, 28.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krst nad Kremljom
U Americi je nedavno umro mitropolit Lavr (80), poglavar Ruske crkve u izgnanstvu, zaslužan za obnovu veza, a potom i ujedinjenje Crkve u izgnanstvu s Ruskom pravoslavnom crkvom (RPC) u Moskvi. Lavr je rođen godinu dana posle crkvenog raskola (1927), kao Vasilij Škurla, u Ladomirovu, u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Sa jedanaest godina se obreo u manastiru, a već sa osamnaest je bio emigrant, izbegao pred represijom Sovjeta nad crkvom. Ipak, teško je u sebi nosio teret tog procepa, i čim mu se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (2001, bezmalo pred sam kraj života) pružila prilika, prihvatio je ruku crkvenog pomirenja ponuđenu iz Moskve.
Ali državnički, povratak Crkve u egzilu pod krilo RPC Putinov je uspeh. On je bio taj koji je u mitropolitu Lavru uočio i učvrstio volju sagovornika o ujedinjenju. I on je bdio nad tom uspostavljenom niti kontakta, da je pojedini drugi, manje odobrovoljeni američki Rusi (a bilo ih je) ne bi nekim slučajem poremetili. Kako Lavra više nema, a Vladimir Putin polazi iz Kremlja, možda je prilika da se na to podseti. Prelomni trenutak je bio Putinov lični susret s „izgnanicima” 2003. u Njujorku, tokom predsednikove posete Americi – kada je na njihovu primedbu o (komunističkom) „bezbožnom režimu” usledila replika da oni upravo razgovaraju „s predsednikom koji je verujući”, a da „tamo (u Moskvi) nema više bezbožnog režima”.
To je bilo tačno, bar po spoljnim manifestacijama. Ali, pomažući crkvi, šef Rusije je za misiju imao i razlog više. Vlast je izgarala u potrazi za nečim doraslim praznini oslobođenog idejnog prostora. Podvlačeći čega u Moskvi više nema, Rusima je trebalo reći „čega ima”. Za to je Kremlju bila potrebna jaka i ujedinjena crkva. U odsustvu bilo čega drugog, kada se „drugo” ili pokazalo lažnim ili osporeno, crkva je mogla saopštiti ime Boga.
Ruski bog
Šta je posle Lenjina moglo biti ruski bog? Zapad je imao prosperitet i slobode građana. Ali to nije bilo i lice ruskog kapitalizma. On je, naprotiv, obeležen otimanjem i nehumanošću. U pomoć su priskočili teoretičari, s tezom da je demokratija Rusije nekog posebnog kova, te u njenom slučaju reprezent prosperiteta i sloboda ne može biti građanin, već država. To se zapravo pokazalo dopunom onog što je o istom imalo da kaže RPC, govoreći da iznad „ljudskih prava” postoje „interesi društva”, tumačeni državom i crkvom. Važnije od ljudskih prava su vera, moral, svetinje i otadžbina, saopštila je crkva.
Ruski klerici odbacuju koncept tzv. moralne autonomije i ne smatraju Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima univerzalnom, „s obzirom na to da je njen izvor Zapad”(mitropolit Kiril, Deseti svetski sabor ruskog naroda 2006). UN kažu, ljudska prava su nešto prirodno i neotuđivo, što čoveku pripada rođenjem. Sa stanovišta RPC, prava daruju bog ili država. Ona nisu neotuđiva. Mogu se uskratiti ili ograničiti. „Sloboda izbora vodi u samouništenje i šteti ljudskom dostojanstvu”, zapisano je u jednom od dokumenata.
Katoličke misije
Ovim i sličnim tezama, RPC je više nego zauzela doktrinarni pijedestal bivše KPSS, obrevši se saveznikom Kremlja, ne samo na „zapadnom frontu”. U vreme priprema Rusije za izbore (početih još 2005) RPC se prihvatila uloge najaktivnijeg pomoćnika vlasti, u nastojanju da se u njenom stroju nađe lojalno angažovana omladina. Zajednički su organizovane ideološke instruktaže komesara Naših i debate tipa „Pravoslavno pitanje i opasnost 'narandžaste revolucije’ u Rusiji”.
Probuđene sumnje Kremlja u ofanzivne namere SAD i NATO-a odgovarale su već postojećim optužbama RPC na račun Vatikana, da širi katoličke misije i „lovi duše” u ruskom prostoru. Režija „demokratske revolucije” u Ukrajini, pomognute savetima i logistikom SAD i Poljske, pridodala je Patrijaršiji argument, u njenom već postojećem sporu sa grkokatolicima zapadne Ukrajine. Dva osećanja sprela su se u jedno, pomažući da Kremlj i Patrijaršija zaključe da su u istom rovu.
Entuzijasti u dokazivanju ruskih posebnosti veruju da je Rusija, kroz čvrstu vezu „patrijarha i cara”, pronašla sebe. Oni vatreniji uranjaju dublje i tragaju za primerima u prošlosti. Pre trista godina, jedan od careva nije se odlučivao da „bez odobrenja patrijarha bilo sazove senat, bilo počne rat ili uvede carine”. Ali to je epizoda bez srećnog završetka. Naišao je trenutak kada je patrijarh pomislio da u Rusiji prva mora biti crkva, a baš tog trenutka je i car mislio na reforme u korist svetovne vlasti. Posle toga, patrijarh je napustio Patrijaršiju, a car ostao da caruje.
Dakle, doći će trenutak, i Rusija će doznati da sloboda izbora ne preti uništenjem ljudskom rodu. A onda će odlučiti i o komesarskoj aktivnosti crkve, u korist stvari nebeskih, koliko i ovih na zemlji.
Petar Popović
[objavljeno: 29/04/2008]
